СРЂ

Љ О Љ А

775

— Добро јутро, Љоља. А што си ти уранио ? — Посли, одговори онај кратко. Мандић, осредњи, постарији човек, беле косе и проседа брка, лукаво се насмеје. — Какви посли ? — На суду. — Сврни, брате. Хош' ли капљицу лозоваче ? Мртвога питај хоће ли. Мени дај, одговори Љоља. Устане се аљкаво, опирућ се о штап и уђе, за Мандићем, у крчму. Долазило је мало по мало света из околних села и већином свраћало у Мандића. Пили су ракије и разговарали се. Понајвише је звао суд. Већ у крчми су се инадили да им се распути језик, како ће боље викати у суду. Мандић је Љољу призвао у страну, па га стао одвраћати да не иђе у суд. - Боље, брате, да се нагодимо. Дуг је ту. — Какав дуг ? пресече га Љоља. Ја да сам попио у годину дана четири стотине литара вина код тебе ? Мани се. Кад се у целој години нисам сврнуо у све десет пута. Мандић се је смејао. — Пусти крају то. Боље да се нагодимо, без правде и суда. — Не ћеш, валај, хоћу ја у суд, па црно јал' бело. Нека ми суд одврати, па част му . . . а и теби брате. — Пустит' ћу ти четвртину, наговараше га Мандић. — Вуци, готови, викао је Љоља. Викао је и смејао се а Мандић донесе политраш ракије и стави преда њ. Љоља погледа њега, погледа стакоце, удре клештуњавом руком по столу и наточи у чашу. — Па какав био, жив био. Сетио се да мора у суд, кад је видео да у крчми нема скоро никога. Устане и вукући ноге упути се, претећи дугим, чворавим прстом Мандићу. Овај се је смејао тарући брк десном руком, па му довикне: Сврни се опет амо. Кад је дошао у суд, где се од стиске света није могао протући до врата сучеве собе, стаде питати је ли га звао.