СРЂ

774

СРЂ. — SRĐ.

волео да га земља одмах сакрије, него да види овако наопак свет. Хајдуци ? Јунаци су оно били, поштењаковићи а оводанас: крволоци без душе, без ишта што им је свето. Сећао се једне песме, што је чуо од једног гуслара у Босни: Доћ he време, нестати he вере брат he брата по суду терати а син оцу о глави радити. То је време дошло и минуло, а још горе настало. Немош' помолити носа из куће без бојазни да те из бусије не дочекају и отму, не живот, него и поштење. Осушио се Љоља кб пророван пањ, али његова висина, његове ручетине и глава сведоче да је био јак у младости. И очи су изгубиле сјај, поцрвенеле и непрестано сузе, па мора да их од часа до часа отаре коштуњавом руком. Тешко му је, кад се сећа своје младости. Озебе га у срцу. Не би жалио да му је остао ко његов. Али жену више и не памти а деца му сва помрла. Пошљедњи момак нема три године пуне. Тако је умовао ЈЋоља и касајући стигао у „град", како тежаци зову К . . . . у варош, откад су се подигле некоје нове куће и сазидала „велика кућа", суд. II. Сео је на зид, испод смоквића, прама кући и крчми Лазе Мандића. Он се је сећао кад је овај Мандић доселио у К.... е. Био је момак код једног трговца. Мало по мало стао је на своје ноге и у двадесет година први газда у месту. И њему je давао да једе и пије у крчми, па оде ораница „попрекуша", оде четверо волова, оде му „виноградина". Сад ће и оно неколико уврати земље да однесе и ону кућицу, под шеваром, где заклања главу од кише и буре. Био је уранио. Код Мандића је све спавало још. Тек је почело белити на вршцима планинским Мало по мало она нејасна боја свањивања стала се ширити све више прама западу. Врхови планина као да су излазили из магле, чудећи се, руменећи се, кад их је пољубила прва сунчана зрака Отворише се, великом, лупом прозори на кући. Заскринуше авлијска врата и стари Мандић изађе на цесту зевајући.