СРЂ

Љ 0 Љ А. ****** (Из збирке „У праху и у хрви).

Рикард Николић — Кистање.

I. Поноћ је мало минула била, кад се „Љоља" упути из своје подшеварке у „град". Некад, кад је био млађи, преваљивао је тај пут кб за шалу, али му сад слабо служе предуге ноге, кад ]е остарео. Није шала : осамдесет и пет година. Сад је морао стискати у окоштој ручетини, гаравој, набреклих жила, матрак и ослањати се, па касај. Тражио је сада правицу код суда. Однели му стање — како, зашто ? Није знао никако да растумачи. Истина, пио је, али је ли могуће да је пропио онако силно стање ? Тако умовао Љоља. Љоља је стискао у ретким, гаравим зубима утрнуту лулу. Кад би осетио да је нешто зашумило у грму, застајао је, ко да слуша. У истину је осећао умор, па би стао да отпочине. Тада је гледао на себе. Сами прњи. Распорена кошуљетина пропуштала је да се виде његова руњава, смрежгана прса. Колико су леда и олова за време хајдуковања поднела она прса? Па ето га жива. У оно време није ни знао за суд. Било је другога суда тада. Под старост је дочекао да се клатари и тражи правицу код људи, што нису могли ни знали да повире у његову душу. Путем је сам собом разговарао : — Тако и тако стоји ствар. Његовоје, ту нема приговора. Пије, боме, дакако. За старо и јест вино. Како је он стекао ? Није никоме отео. Зна се и 6едово, чачино, па његово. Веле хајдуци? А што је то данас : Харачлије, вуци гладни ! На веру хоће да му отму и оно лежишта, јер је остарео, и сирак сам. Стискао је жилаву пест осећајући у себи још искру оне младеначке ватре, кад је пушке празнио и торбу пунио, али је природа душманин. Није могао никако да састави прсте. Укорепили се, умрли. Гледао је жалосно на руку и оте му се тежак, дубок уздах. Оматорио. И време је, али је

/