СРЂ

828

СРЂ. — HRĐ.

Jerbo ovdie svaku slađost kuša Sto se želi u žitju Jjudskome. Nju samota, nju priroda vabi, Nju mi cielost gizdave naravi, ■ Nju mi sunce, nju mi uzduh grabi Sto predvorje raja joj objavi. А1 najveće jer nam lice Muža Sto je pustoš ovu razsvietlio Prekazuje da Bog sviežih ruža Samo ovdie bez drace je svio. Jeda Bog da da po svietu svemu Razsadi se stablo i razplodi Po tom duhu što vlada u njemu, Što iz neba sama se razvodi. Tad će jadna naša domovina Boljeg sunca zrake ugledati, Kad upozna svakog svoga sina, Kad jednako bude svakom mati.