СРЂ

ПОРУШЕНИ ЗЛАТНИ СНОВИ

819

На градском торњу избијају 7 сахати. Учитељичина мајка тихо улази у собу своје кћерке. Срце јој од милине пуца, кад виђе своју јединицу како мирно спава с анђеоским осмјехом на руменим усницама. Тихо јој се приближи и врео, мајчин пољубац умокну о блиједо лице младе дјевојке. Очима прене, главицом затресе, преврне се на десну страну и буновна проговори : — Пусти ме, мајко, нешто лијепа сањам. — Устај, рано, вријеме је : сада ће дјечица доћи. — О, да, та досадна служба ! Ради те тврде корице круха морам прекинути своје златне снове ! 0, жалосна судбино ! То рекавши, ђипи са своје мекане постељице и почне се облачити. Мајка јој донесе бијелу кафу и земичку круха. Она два пут сркне каве, устане иза стола, узме своју шарену торбичицу и отварајући врата, суморно рекне : — Збогом, мајко ! — Збогом, душо ! Зар нијеси слатко ручала ? ! Што си тако суморна моја голубице ? — Ништа, мајко ! Мајка затвори врата, заврти главом и у себи рече : „јутро послије забаве !" * * * Кад је учитељица изашла на улицу, хладан, јутрњи вјетар обгрли њено младо лице, које онда доби руменију и свјежију боју. Лаганим кораком, погнуте главе, дубоко замишљена кораца својој школи. — Слуга понизни, милостива госиоћице! — зачује се у њезиној близини. Подигне своју главу и у близини опази филозофа, елегантно одјевена, неиспавана, са осмјехом на уснама. — Добро јутро, г. филозофе ! — Како је милостива провела ноћ ? — Врло лијепо, господине ! А Ви ? — Врло слабо, госпоћице ! Нијесам ни ока склопио. — Чудим се! А били сте тако уморни ! — Немојте се чудити. Нешто утисци синоћне забаве, нешто моја мисија, не дадоше ми мира. — Вјерујем, господине ! Како Вам се допала игранка ?