СРЂ

58

С РЂ

Г °Д. V 1 God. V 1.

S R Đ

ДУБРОВМИК, O 1 октобра 1 QA7 DUBROVNIK, <Jl. oktobra .

£: 20.

ПОРУШЕНИ ЗЛАТНИ СНОВИ. (Сличица из учитељског живота).

Ђуро Марић, надучитељ.

Сад су сватови довршили, што су имали свршити, па могу отпочинути. Старци посједају око ватре ; запале дуге чибуке; принесу бардак, па га око ватре крећу, да њим жеђу гасе. Млађарија се ужурбала : хоће да се весели, али нема ко да пробије лед, јер наш учо, који је^то увијек радио, данас тужан сједи у једном куту и са херцеговачким колегом, крупним и здравим момком, ком се црна као угљен коса по рамену пуштала као грива силнога лава, распреда некаква педагошка, суха и досадна питања. Тужно и суморно учово лице сваком је упало у око и свак се чуди, што је том познатом весељаку, те је онако туробан. То је нај више упало у очи младој као роса, лијепој као вила, слаткој као шећер, плавуши — граћанки, која га често пута простријели својим жарким погледом. Плавуша је мислила, да је учо био онако озбиљан за вријеме сватова, а да ће се послије одати обичном његовом веселом расположењу, а кад виће да ће то доцна бити, узме под руку своју пријатељицу, мјесну учитељку, па се упуте к учитељима. Ови се уљудно поклоне, па кад видјеше да желе сјести, начине им мјеста: плавуша сједне до уча, а учитељка до херцеговачког колеге. Тада ће плавуша нашем учу веселим осмијехом: — Што Вам је јутрос, госп. учо ? — Није ништа, госпођице. — Како није, та тако сте туробни, да се свак чуди. — Ово ми доће неколико пута на годину. Лијепо ! па Вам је то морало доћи баш данас, кад се Ваш нај већи пријатељ весели и кад сам ја овдје.