СРЂ

974

СРЂ — SRĐ

upuštao se je u misli, prebirao je i tražio slađu ođ slađe, miliju od milije, da ih skupi i u njima ugleđa sliku gospodareve cerke. Nije imao nikakve određene, realne misli, a zašto i tražiti ih, kad nemaju mjesta. Tesao je i nije ni spazio, da je ištetio, tek kad škripnuše vrata, onda se pribra i viđe da je pokvareno. Draginja izađe iz kule i priđe k njemu. Oim je opazi on, da ide k njemu, stađe se sve oko njega stješnjavati, vid mu posta nesiguran, a iz duše poce mu se neka toplina razvijati i sve se po njemu rasplinu, pak mu u obraze udari. Baš je imala doći k njemu u onaj čas, kad ga je bila zavela mašta onamo, kud se svagda ne ide. Bojao se je, da nije s prozora sve njegove plašljive misli pohvatala, i možda što o njima mislila. — Eto si ištetio. Reče mu ona. — Dajde, ja ću to popraviti. Uze mu iz ruke i zagleda se u drvo. — A šta će ovo biti ? — Vreteno. — Biće za koju tvoju. I napravi vraški pogled. A Glišo osta zanesen onim mekim, izrazitim, nasmijanim očima. — Nije ni za kakovu moju, nego dokon, pa gradim, može služiti tebi, ili Srećkovoj mladi, kad dođe. — Izagnjeće ono, dok dođe Srećkova mlada, to'š ti darovati meni. Glišo ne mogaše naći odmah malo skrivena izraza da potvrdi dar, nade se u nezgodnu položaju, koji provali meku stranu : — Ta nije daleko do nedjelje. — A šta će biti u nedjelju? Na ovo pitanje ne dobi Draginja odgovora, jer Glišo tražeći odgovor, sjeti se šta je uradio. Više joj ne bijaše ni stalo, iz toga su ona i mater joj mogle znati, da se nešto za nedjelju sprema te da treba biti na oprezu, pošto su držale stranu Srećku. Drugi dan po ovome bona srca i teške duše išao je Glišo po poruci gospodarevoj prijatelju Todoru, Stevi i kum-Lazi.