СРЂ

1012

СРЂ. - SRĐ.

Је ли могуће, мишљаше она, да је он збиља такав ? Не, то није могуће, али ипак .... оно његово прикривање правог имена: они његови дугови ; онај факт да је он посрамљено гледао преда се, а не отворено јој се јавио, као што приличи мученику ; оне озбиљне протове ријечи — све, све је то увјерило, да је то жива живцата истина и ништа друго, него истина. Онда се виђе грдно преварена и разочарана. Тада се сјети свог дјетињства и млађих дана, сјећа се како је рано остала без оца; како јој је мајка онда почела радити код једног великог господина, који је узео бригу о дјетету ; како је дао у српску школу ; како је учитељица завољела: како је послије узела за помоћницу; како се у то доба први цут заљубила у једног препарандиста, па како се послије с њим завадила. Сјећа се и оног дана, када је с мајком отпутовала у други град, да учи препарандија ; како је тамо била марљива и уредна, да су је сви вољели, поштовали и награђивали ; како је с одликом положила испит здрелости ; како је била сретна и задовољна, што је добила мјесто и ако у забитном сеоцету, јер је тада била у стању да се сама побрине о себи и о својој мајци. Сјећа се како је у том забитном сеоцету провела више година ; како је добила мјесто које и сада има ; како се томе неизмјерно веселила, јер се надала тим начином примаћи се својој животној сврси, да буде срећна, задовољна, богата. Сјећа се како јој се више пута та срећа из рука измакла управ онда, када је хтјела да је дохвати. Сјећа се она, дакако и учитеља, као и начина, којим га је одбила. Сјећа се тога и савјест јој каже, да је лудо, неизмјерно лудо поступала, што је одбила ту „незнатну" срећу. Тада се, као никада прије, сјети оних учових ријечи у задњему писму. Јест, њезине су се куле срушиле, али је она још млада и јака, па ће ударац моћи поднијети. И ако се срушила њена величанствена кула, ипак јој је још остала малена, скромна, сиромашка колибица — остао јој је учо. А хоће ли он хтјети, наметну јој се само по себи то неугодно питање. Хоће, хоће, та он је добар, неизмјерно добар, та она је увјерена, да је он поштује и цијени, а то могу бити врло добри извори, одакле ће потећи бујна ријека љубави. А хоће ли се он повратити, хоће ли он дознати за све оно, што се догодило ? Како ће му се она обратити, ако се он не обрати ? Не, она му се не смије обратити, не допушта јој њено „женско достојанство", али она има