СРЂ

СМРТ КАТИЋА ЈОКАНА. (Истинити догаћај за вријеме Француза у Боки и Дубровнику). По народном приповиједању сложио поп ХЕРЦЕГНОВИ. САВО НАКИЋЕНОВИЋ. Тош зорица не забијелила, Ни даница лица помолила; Сунце спава, а вила не спава, Лети вила баш на своја крила, Те полеће с Ловћена планине, Те слијеће у Боку Которску, Паде вила по врх Доброштице, Како пала трудна починула. А како се вила одморила, Кличе вила иза свега гласа, Па дозива старца игумана У манастир дични од Савине Баш на име Троповић Јосипа, Па му вила ријеч говорила: ,,Ал' не чујеш оче игумане, Ал' не чујеш, ал' хабера немаш, Ђе Францези предају војводу, Предају га у турску ордију, Да му русу посијеку главу, Да је шиљу цару у Стамболу, Баш војводу Катића Јокана, Сјутра вече предаће га њима." Кад игуман вилу разумио, Одмах се је пера прихватио, Па је ситне књиге растурио; И доста се војске сакупило. А када се нојца уватила, Подиже се старац игумане, С војском иде повише Новога, Те се спусти доље из Србине, Испод двора млада Мирковића,