СРЂ

112

СРЂ — SRĐ.

Баш код цркве светога Ђорђије, Те западе око друма пута, Те је старац војску уредио, И овако њима говорио: „Чујте ђецо, сиви соколови, Кад наљезе војска од Францеза, — Ја сам посл'о у Нови гласника, Испалиће пушку аберника; Но јуначки да их дочекамо." У ријечи, у које су били, Ограде се врата отворише, Силни Францез баш са доста војске, Ето води војводу Катића, Иде с њиме управ Суторини. Баш нијесу дошли до игумна, Док у Нови пуче аберника, Те глас даде стару игуману; Воде Јока свезанијех очи, Покривена до земљице црне. Ал' кад чуше пушку аберника, Французи се јаду досјетили, Да чекају, да војводу грабе ; У војводу пушком опалише, Са земљицом њега саставише. Кад то виђе стари игумане, Он повика своје соколове, Те ти момци као соколови На Французе јуриш учинише, Док су у град Французе угнали Шесет глава њима окинули, Свог војводу * добро осветили, Осветили, па га сахранили, Баш у цркву пресветога Спаса, Душа њему у рај почивала ! А час' теби старче игумане, И твојијем дичним соколима.

* 0 Катићу Јоку има и у књизи „Херцегнови" од Т. К. Поповића, и доста се ово народно приповиједање слаже са оним, што је у тој књизи о Катићу речено.