СРЂ

НАРОДНА ВЕЗИЛАЧКА УМЈЕТНОСТ У СЛОБОДНОМ ДУБРОВНИКУ.

САРАЈЕВО. . ЈЕЛИЦА БЕЛОВИЋЕВА У поносито доба дубровачке републике цвала је и народна везилачка умјетност сјајним слободним животом. О том нам јасно говоре стари, неувехли цвијеци из бујнога свијета везилачке орнаменталне флоре, који су на жалост великом већином већ однешени из домовине, па се тек у рукама неколичине одушевљених приватника налази још по која њихова успомена. Прекрасни народни свиловез, везен домаћом свилом у чаробно лијепим техникама: „пуњенице", „завезе", „измети", па онда млађи свилени „пошавли" везови из околице дубровачке, те кишићи или читме на „кајулиће", „крбези" и дивне кере „бисернице" мамиле су очи похлепних Француза већ за Наполеона (а већ и прије), а дакако и послије. Жалосно је, да је та похлепа ишла тако далеко, да је то дивно народно цвијеће данас готово посве ишчупано из домаће груде, па се туђин њиме кити под туђинским својим именом. Данашња интелигенција дама Дубровкиња клања се духу француске моде тако одано, као да никада није било одличних дубровачких владика (племкиња), које су носиле српске и хрватске везове и њима се поносиле. Залуду се трсе неке идеалне душе (међу тима особито учитељица Јелка Миш, професор Вулетић-Вукасовић, уч. Нике Баларин и др.), да домаћи вез дигну у цијени. Та родољубна мисао не може успјети, док се за њу не загрије сав женски свијет из кругова интелигенције ове околице. Књижевници и умјетници свих словенских народа устају у новије доба у обрану народних текстила, шибајући иронијом претјерано култивање женске моде, коју Париз диктује. Из