СРЂ

202

СРЋ. — SRĐ.

Након два — три дана, била је недеља, Марин се упути пут „Libertas" да се опрости са својим друговима, јер је као сутра одлазио на пут за далеку источну афричку обалу Мозамбика са једним португалским бригантином, на који се укрцао пре два дана. Када је стигао до брода, угледа франдуску заставу гдје се гордо вије на дубровачкоме броду. Застаде и намргоди се, као да му се нешто згодило; окрене се и оде откуда је и дошао. Кад настане ноћ, Марин се после поноћи дошуља на кров ,,Libertas-a"; никога будна не затекне. Као лупеж привуће се месту гд: су се чувале заставе, узме ону највећу удављене републике, и пошто је пољубио свећеву слику, завеже заставу на мрлин и издигне је испод пика. Погледа је како се бели у тамној ноћи и прошапута: Збогом! Ја сам те посљедњи пут дигао на твоје прастаро мјесто, ја сам дакле и посљедњи мрнар наше републике! Спузи се на кеј и посрћући као у неком пијанству, једва се успне на свој португалски брод, где се завали у постељу. Сутра дан Мари,, отпутова сам са Португалцима пут црне Африке, а капетана „Libertas-a" позове власт и казни га са стотину франака глобе, што је против добивеног налога истакао заставу бивше републике. — Ово је Марин учинио — мишљаше капетан плаћајући глобу, и није нимало зажалио, чак му је и мило било. III. Након пет месеца грозног путовања, стотину пута отимајући се из загрљаја смрти, преболевши тешку бољку шкорбут, гладан, жедан и изнурен стиже наш Марин на обалу Мозамбика. Он сада говори изврсно португалски и био се спријатељио са својим новим друговима. Брод сав расклиман, никада се није вратио у Европу, него је вршио кратка путовања дуж обале мозамбичке, а на њему је и Марин путовао још шест месеца, пак се с једним Португалцем настани на једно мало острво Коморскога острвља, и ту живљаше од рибања и продајући разне намирнице маленому становништву онога островцета. Ствари за трговину доносио им је један бродић са обале Афричке, које је једном годишње обилазио растурена острва дуж канала Мозанбичког. Друг Маринов