СРЂ

32

СРЂ - SRĐ

јем гаћама — све се преокрену! Тада ми је било осамнест годишта. Један пут ме упрежаше па одвукоше у солдачију и ваљало је тамо међу њима остати и служити им, све до новог годишта. Када је било наше ново годиште, офичали ми дадоше пуно некаквијех књига да однесем у град на Пладу некојијем главнијем Госпарима. Било је јако студено, јер је пухала бура. Ја кад дођох на Плацу, кога гођ сусретем од господе, он таре убручићем сузе. Ђе гођ дођем до врата да предам књигу — затворено. Свуд затворено. Онда се врнем на Табор на Плочама, ђе затекох доста Бошњака; дошли у

Česma na Taboru. (S.)

робу, али, видим, нико ништа не пазари. Куд гођ погледам око себе, многи плачу, па плачу, и они Бошњади ш њима; и мени се ражали срце па и ја стадох плакати, а и не знам што је. Упитам онако до себе једног трговца, а он зинуо и гледа у ме и у моју монтуру. „Јеси ли ти — вели — франчез ?" Нијесам, брате, рекох, ја сам наш, већ ме ухватили франчези. „О, па зар ти, каже, ништа не знаш?!" Богме не знам, рекох, што ћу знати. „Да, јекну он, од сада ће французи владати у овом граду! Нема више ништа!" и поче трти сузе. У ти час прође покрај мене нека госпа у црном руху, па све на глас