СРЂ

ЗАНО КАТАНА — РАГУЗО МОЈА j

33

кука: Дубровниче ! Дубровниче мој!. . Мени се стеже око срца. Их, рекох, да ми је сад преда мном они који официјер, све би га овако зубима клб. Спатуљах оне све књиге, што сам имб у рукама, и бацих у један конб, па бјеж, па бјеж, куд ни сам нијесам знб. Дођох на Пескарију, би ли, мислим, скочио у море, да ме нема, или не би. Погледах на град, па ми се ражали и удри плачи .. . А онда опет, бјеж . . . бјеж. .. у свијет . . . „Еј Рагузо моја! Рагузо моја ! . ." Ту би Зано сваки пут зајецао. Ма не знадосмо ко му је то била Ратуза; мислили смо сестра или мајка што је умрла, па га нијесмо ни питали, већ нам га је било жао, као да гледамо спровод те његове Рагузе. То му је било редовно приповиједање, кад би год долазио код нас. * Прошло је послије много времена. Наша се породица издијелила и саселила из села у град. Једне године, а то је било баш онда када је био француско-Пруски рат, стадоше једног дана просјаци пред нашу кућу. Кад се мало боље загледах у слијепца, изненадих се, кад упознах Зана. Побијелио кб овца, а сав погурен, из торбе су му с леђа вириле гусле, а Зано прије није никада гуслио. — Ма јеси ли ти то Зано? рекох зачуђено. Он ме није познао. — Јесам, синко, каже он дршћућим гласом, боље да нијесам. Кад му се казах, он као да се обрадова, па се мало поисправи. — А јеси ли, каже он, чуо за Франчеза ? . . Оно се сада Бог свети за моју Рагузу, мој мили Дубровник ! . . Бог, Бог, он ником дужан не остаје, и, свакоме плаћа по заслузи. То је био и пошљедњи пут што сам га видио, али ми је остао његов лик тако јако урезан у мозак, да га увијек гледим у оној дјечињској машти, а он се погурио и иде за спроводом своје Рагузе а оне му ријечи једнако зује: Рагузо моја, Рагузо моја ! . .