СРЂ

68

СРЂ. — SRĐ.

Када је било на крају године, да сваки званичник попуни по правилу своју кондуиту, Мато записа: да је по народности: Хрват или Србин. Све је то једно. Као његов шеф, примио сам то задовољно. И нисам га даље ништа питао. Као ваљан и савестан званичник радио је својски своје послове. И сви смо са њим били задовољни 2. У то доба устанак у Босни и Херцеговини захвати све крајеве. Гласови о мукама и патњама Хришћана у Турској долажаху све страшнији и ужаснији. . . . И идеја за ослобођење паћеника испод турскога јарма обузе све славенство, а у првом реду браћу у свима крајевима српства. И ако је аустро-угарска граница у то време била строго чувана, опет није било дана, да нам не пребегне преко Саве и Дунава по који Србин или Хрват, — официр из аустроугарске војске. Тако пређоше браћа Рајковићи, Чизмић, Јасина, Витас, Бона, Јовановић, Петровић и многи други. Све је те официре практикант Братанић саслушавао и протоколе мени подносио. Из Управе Београда официри су после упућивани министру Војном: да им даде чинове и команде. Једнога дана пређоше нам тако и два брата Павле и Евгеније Штурм, оба официра из прускога гарнизона у самоме Берлину. Први је сада пуковник и командант београдске дивизије, а други је пре неке године умро. Братанић по реду саслуша оба брата Штурма. И предаде ми њихове молбе за заштиту. Али приметих на њему да беше нешто нерасположен. Тако би један, тако други дан, докле ће трећи или четврти дан изаћи преда ме са гласом: — Молим Вас лепо, господине — Шта је, Мато? — Не ћу више да останем овде — А што, брајко ? . . .