СРЂ

БИЈЕЛИ ФРАТАР У ДУБРОВНИКУ

7

шки, наизмјенце. И ми, ришћани, радо смо ишли да слушамо. И мене моји поведоше. Проповједник бјеше млад, снажан, наочит, у бијелим мантијама (доминиканац), те се већ на први поглед свидје женскоме народу у цркви, а његова талијанска бесједа, бујна, течна, уз живе покрете, занесе свакога, —умало што не започеше пљескати и викати: „браво!", као на забавама ! Ја сам помало разумијевао талијански, али сам нестрпљиво чекао сутрашњи дан, кад ће лијепи фратар говорити нашки. И сутрадан, пред вече, био сам међу првима што дођоше у цркву. Наравно, господе ту није било, него само тежаци.

Бијели фратар започе, али након неколико ријечи, настаде међу слушаоцима чуђење, жамор, узвици, смијех, — готово буна: Како и не ће! Фратар је говорио по ршићанску: свијет, вјера, дијева, љепота, итд. Заглушише га узвици: — Какав нам је то фратар, који говори сасвим као какав брадати ркаћки поп! ? Какво је то чудо!? Шта то значи!? Моме радосном изненађењу не бјеше гравица. Једва сам могао вјеровати својим ушима! Дубровачки фратар говори сасвим онако, како се чита у моме Буквару и читанци, онако како наш учитељ хоће да се говори у школи; чисто „српски", дакле православски! А ма, зар фратар па

Minčeta (v. str. 8).