СРЂ

70

СРЂ - SRĐ

Али се Срби ипак не поплашише. Навалише многи табори низама редифа и Черкеза. Загрокташе на све стране пушке. Загрмеше топови. Диже се прах и дим. Јунаке обли крв. И падаху у бојевима и Срби и Турци. Једни и други синови јуначког народа. Ко оста жив имаће да прича и приповеда јунаштво малене Србије супрот силном душманину, који је са својом војском чак до ћесарова Беча догонио 4. У Београд, престоницу Србије, почеше с бојног поља из дана у дан доносити рањенике .... Ондашњи Управник Београда, Туцаковић, издаде ми, по Заповести Књагиње Наталије, наредбу, као старешини варошног кварта, да се ставим на службу управи енглеске болнице, која је онда била у Здању богословије. Тамо сам одлазио сваки дан, е да ли им не ћу што требати. Једнога дана доцкан у вечер свратих опет тамо. Донели тога дана с бојног поља нове рањенике. Једном одсечена рука. Другом нога. Трећем турска граната расмрскала обе ноге ниже колена. Неком рањено десно плеће. Неком опет куршум просвирао посред прсију. Сва лица рањеника бледа, измучена. Али иико од њих не пусти јаука. Него јуначки сноси добијену рану и болове .... — Био сам поштовани колега — обилазећи своје болнике прича лагано Др. Циман, енглески лекар, бечкоме професору Др. Мосетигу — у мисирској војсци, у Судану и у француско-немачком рату, али, истину вам кажем, овако издржљивих бораца, као што су ови Срби, нисам видео. Гледајте их само. Вечерас смо примили неких тридесет тешких и претешких рањеника, па ни један да зајауче . . . Идући за њима од кревета до кревета — на један мах паде ми поглед на десни крај велике болнице. Ту на кревету лежаше рањеник. Глава му беше пачлована, а десна рука облогама увијена. Дакле на два места рањен. Лице бледо, испијено, али оне његове велике црне очи.