СРЂ

3 А БРАЋУ.

71

И познадох га. То беше он. — Јеси ли ти, Мато, — упитах гласно. И приђох ближе његовом кревету. — Ја сам, господине, — изусти он лагано, изнемогло ... — Где си рањен? — На два места — одговори, али доста тешко. Па онда диже леву руку и показа њоме на главу и десну руку.... — Имаш ли још болове? Он мрдну прстима леве руке. — Хоћеш ли што да једеш? Јеси ли жедан? ... Он опет покрену руком и тешко уздахну. Ја отрчах за Циманом у другу собу. — Молим вас лепо, господин докторе, да још једном видите једнога мога пријатеља, онога рањеника тамо на крају. Доктор Циман приђе опет рањеноме Мати. Помилова га по лицу. Рече му немачки неколико лепихутешних речи. Нареди економу: да му се даје што год зажели. Па се одвоји у друго оделење. Ја опет пођох за њим. Рањеник је тешко рањен — рече ми хладно Енглез — десну руку по свој прилици мораћемо сутра ампутирати . .. Али глава . . . Рана на глави опасна је. Тане му је доста јако очешало темењачу. Сви знаци казују да ће наступити тровање крви, црвени ветар . . . И онда .. Хе .. Онда вам не могу јамчити . .. — Молим вас, господине докгоре . .. — Видећемо . .. Видећемо . .. Све ћемо чинити што знамо и што се може — заврши доктор Циман. Ја се вратих поново рањенику. Код њега засела добровољна болничарка, племенита београђанка, госпођа Николићка, па му сваки залогај, који му устима додаје, залива гутљајем вина. Када ме опет виде крај себе, Мато се малко осмехну. Ја седох крај њега. И узех му врелу руку. Он ме стиште. Загледа се у мене. И очи му се напунише сузама.