СРЂ

72

СРЂ. — SRĐ

— Кажи шта хоћеш . . . шта желиш . . . Што год ти се жели — можеш добити. — Ништа — рече он тихо. И ману левом руком . . . — Хоћете ли да се видите с ким — упита га благо, сестрински, госпођа Николићка. Он као да је не разумеде .. . — Имате ли родбине . . . Желите ли да их видите понови сузним очима госпођа Николићка. Он само тешко уздахну. И две крупне сузе спустише му се низ бледо лице ... На те речи мени паде нека тешка туга на срце. Боже мој! . . . помислих на оне његове на Приморју. — Хоћете ли да се видите са којим пријатељем, настави госпођа Николићка. Видео сам се — додаде он. И погледа сузним очима на ме. .. Мени дође врло тешко. Жао ми га беше као брата. Заплакао бих се над њим, онако младим, али се уздржавам, не смем, да му наду не убијам . . . Он ме дохвати левом руком и привуче ближе к себи. И као шапатом, испрекидано, све реч по реч, настави: — Хвала вам ... У Косте Ристића (његовог друга практиканта.) . . . налазе се . . . моја писма . . . Зна он . . . Нека их . . . испрати . . . на адресу... Зна . . . на Ријеку . . . — Све ће бити .... Ти ћеш оздравити .... Доктор се не боји за тебе... — Знам . . . Знам . . . Него . . . Упамтите . . . на Ријеку . . . — Не брини се... — У Фијуму .. . (Тамо му је била мајка код зета.) — Знам . .. Знам, мој добри Мато . . . све ће бити. Ти ћеш нам оздравити. Он пусти моју руку. Погледа ме још једном. И сузе му се у млазевима спустише низ сухо, жуто лице .. . Онда се утиша. Затвори оне његове велике очи . . . као да заспа. Те ноћи свраћао сам два пута да га видим. И свакада сам га налазио да спава. То му јаднику беше — самртнички сан.