СРЂ

76

СРЂ. — SRĐ.

— А сад је Гавран с Почитељем у мојим шакама . . . Знат he туркуша што је племићко кољено . . . И дуго се замислио као да сања, а одједном he изнебуха вјерном ћехаји : 1 — Бећо, свезнадаре Бећо, зовни момке, под пусатом момке! Нек су и власи око града мога! У ћехаје нема приговора, па ето ти уочи Славне Госпе, на 14. августа 1806., врви раја, све фукара јадна, па је врста ћелебија Мујо у чете, као да ће ратовати, али досада голорука раја и без пушке и без палошине, а још голи и боси, али бег за то и не хаје. Сва су села на окупу од Зажабља до Раснога, а нико не зна што би бег, а нека је ручање доба, кад сјерчаницу вади свак из своје торбе. Бег гледа и око куле шеће, а на њему скрлети и кадифа, а о бедри сабља жеженим златом пирлитана, у балчаку јој драго камење. Наједном зачује се са западне стране иза брда хука „алон", те ето сијевају на сунцу бодежи и чаке, а пред војском јаше јунак на коњу, вас у срми, шкрљак му.на глави. Још је неколико делија на коњима. Хаџибега проведе момак ђогина и он га јуначки окрочи, па ће у сусрет испред града прама Мармонту, те потјера коња у оној крши као да је лабуд и пружи десницу Французу: — Добро ми дошао, пријатељу и јаране, у ове крши, у моје на тимору гнијездо! А Мармонт: — И да си ми здраво, племенити беже и јуначе! Тад јекнуше на граду прангије, а да се знаде да је јунак у јунака. Само су преко дубове ћуприје уљегла три витеза, те се капија отворила, а ћуприја на синџирима спустила. Служио их је бег господском ђаконијом, нејанком, печеном овновином, шербетом, медовином и цицваром, све у златајли-саханима, на сребрним синијама и тепсијама. Да се знаде да су у бега гости на ручку! У бега се није пило ни вина ни ракије, јер то ислам не да, а он је Херцеговац, али Муслиман.

1 Настојнику у кули.