СРЂ

ПРВИ ДАР И ПРВИ ПОЉУБАЦ.

77

Гозба свршила и момци донијели за авдес сребрне имбрике, а тад he бег гостима: „Севдах мусаферима, хвала руци и јабуци, а великому Цару муселом!" Мармонт је видио да је то кољеновил и да зна што је витешки понос, те се с њим опростио како с великим господином, а нека је у тешкој клисури, у кланцу јадиковцу. „Беже, јаке су и кршевите те твоје горе, али ти је јаче срце и понос, а то зна цијенити Француз од Пирамида до Брековца . . . И жив ми био пријатељу!" Бег је остао на тврдој кули као осамљени сокб, а јадна је раја калаузила францускому генералу преко села, те градачкога поља, Прапратнице, до на Бистину. Рају је водио Видоје Вукасовић, кнез градачки, његов брат Кристо м Андрија Бјелопера. Ишла је раја до Тополога, па се врнула, јер Французу није било засједе на Сињему мору. Само је било одређено да заузме војска земље републике Св. Влаха, од Имотице до Витаљине, а то је било лако, јер није било жива духа у кулама кинешке зидине, што је зградила република проти зулумима, својој браћи, а сад Француз више се боји Хутова, него ли Стона... У пољу стонскому су их причекали Франо Бандур, Никола Баћа, Перо Радуловић, те лијепа Марија Баћина с китом цвијећа пољскога. Одмах је то било мило генералу, те је даровао дјевојчици златне сапињаче и пољубио је у чело. — Свршила је Азија . . . Лијепа Дубровкињо — ми смо на поетичкој земљи . . . Овако ће Мармонт, а уз то жабе у стонскому блату закретале као урнебес, е би рекао војска напела вукове на пушкама и хоће да пуца и нишани. Тад се говорила миса у св. Петру и Стоњани су мислили што ће бити. А Мармонт заповидио да узмиче војска натраг. И баш узмакла Мармонтова војска, те кренула преко Имотице у Дубровачко Приморје на Велику Госпу.