СРЂ

ДУБРОВАЧКИ ФИЛОЗОФ

85

мислити и говорити. Велика и вјечна заслуга ЈТајбницева је управо у томе што је показао да нематеријална материја није никаква бесмислица (као што није бесмислица ни спиритуална материја), а велика заслуга Бошковићева, којом нас је пред свијетом мислилаца знатно одужио, стоји баш у томе, што је он егзактним путем и чисто индуктивно доказао да се материја више нипошто не смије схватати чисто материјалистички, него једино и искључиво динамички. Монизам свијета, ако треба да збиља буде монизам, може се схватити или искључиво материјалистички или искључиво динамичко-спиритуалистички. Хекелски монизам са своја три атрибута у суштини није никакав монизам ; монизам треба тражити у Лајбница и Оствалда, гдје се заиста може и наћи. Руђер Бошковић се није могао отети својој славенској склоности за нешто више и финије од материје. Могло би се рећи да је он у свом систему био неки дуалистички спиритуалиста, и његова трагика, да се поред свих својих скупоцјених умних особина не може уврстити у велике ствараоце нововјеких система филозофских, стоји баш у томе што се није смио усудити да даде одговор на питање : „Руђеро, шта је суштина онога нечега реалнога што испуња твоје материјалне центре сила?" Он је био врло, врло близу величајној мисли јединог оправданог монизма, спиритуализма, и да рече: „Оно реално у иматеријалној математичкој тачци, то је свијест, њен фундамент: несвијесни дух." А сведно, и да је то рекао, ми би о њему знали исто колико и сада. И готово да је просто неразумљиво откуда се у нас могао родити велеум Руђера Бошковића. Судба се, изгледа, хтјела с нама да пошали и проигра ; зато нам је можда дала и Бошковића, за ког се мало интересујемо, зато и Кнежевића, зато и Петронијевића. Шта се нас тиче, да ли ми кога дубоког мислиоца имамо или немамо ?