СРЂ

СРЂ — SRĐ

једнако, тепам ти и мазим те, а носим те уза се и онда, када теби пођем... Ти си тако лепа, тако мила, тако нежна и добра, па ми онда опрости што ти врло често притискујем на паметну главу своје усијане усне!... Пепа мила, слатко срце моје, мисли на мене! . . . 11. Пратио сам те до рођаке. Нас двоје смо корачали сами, блиски, срећни. Па зашто смо тако мало говорили? Ми смо обоје још увек срне, које зазиру од сваке шибљике, која само мало личи на пушку . . . После сам ти рекао први пут „Пепа" и „ти", а ти си крила очи! Дуго си се мучила да ми вратиш облик израза, и мешајући слободу са страхом једва си успевала ... Али после подне, у оној златној собици твога рођака, била си много одважнија. Говорила си по срцу! Ах, што ти онда не спустих пољубац на белу и меку руку твоју, коју си ми пружила, па макар умро! Је ли да се ти не би љутила? ... Та ти си тако добра, па би ми морала опростити . . . 12. Златна моја и паметно драгано, дани се нижу. Ми ћемо их претурити и преживети овако у срећи, мислећи увек једно на друго. Тиме постепено идемо ономе дану, који ће нас, уз пратњу младости и весеља наших пријатеља, довести пред престо онога, кога ће твој изабраник служити. Тада ћемо рећи једно другом јавно, пред Божјим заступником и под венцима, тим символима јединства, — да смо једно другом драги и да желимо бити једно . . . Завидеће нам се срећи . . . Наши ће од радости плакати . . . Тајкин ће нас дух благосиљати и штитити . . . Наша нова мама ће нас мазити и тепати нам ... А ми, — ми ћемо седети загрљени, слободни, сами, пресрећни; и сећајући се првог момента који нас је привео једно другом — пустићемо срца да говоре... А по том — допустићемо и жељним уснама да утону у осећања која буду сама, међусобним додирима стварала . . . И захваливши Богу, молићемо га, мила моја, да нам нашу љубав својом дарежљивом милошћу храни и негује кроз цео наш живот . . .