СРЂ

ИМПРЕСИЈЕ

91

„Ја хоћу да будем храбар!" — сам себи заповедих... Уши силно зујаху, мутие очи беху прекриљене радосним сузама, душа беше узбуркана, срце одаваше честе и снажне откуцаје, а дрхтава десница брзо и нервозно писаше: „Мила моја!" . . . Две речи дижу и бацају, осветљују и мраче! .. . Мене су подигле и обасјале: љубила си ме!.. . Треба ли ти мој живот, драга моја? Реци, да га одмах положим пред ноге твоје!. .. 8. А кад смо се после тога први пут срели, били смо обоје готово неми . . . Срећа је што ниси била сама, иначе ја бих пао пред мојом богињом . . . Љубити и бити љубљен то је живот, то је срећа, сласт раја .. . Ваљда је Творац само за то и створио младост . . . Љуби ме, мила моја Пепице, вечно, као што ћу ја тебе! Ево заклињем ти се! ... 9. После смо почели постајати слободнији и у писму и при сусрету. Наша су писма препуна милоште, тепања, пуна су срца. А наши сусрети водили су још увек обзира о околини, која нас саме није никад остављала . . . Али један твој поглед који помилује, струја од додира твоје руке; мирис твојих слатких уста, која — говорећи тихо и нежно успркос свима љубопитљивим погледима околине — преливаху осмејке у накакво заносно блаженство; па онда по који разумљиви уздах пропраћен мало тужним оком — све је то много више говорило од речи: да је твоје срце моје, да је наша љубав силна као холуј, моћна као река у пролеће, чиста као анђелска суза, искрена као Бог!... 10. Дочекао сам те када си се враћала из Престонице. Десет дана не видети те, било је тешко. Али када те наново видех у близини, када ти узех усплахирену ручицу, био сам срећан, велик. . . Ми смо се одмарали у гостиони и дуго разговарали. Али смо и тада били бојажљиви, простодушни, невешти; пустили смо срца и очи пред усне и мисли . . . Онда си ми предала поклон и твоју слику, за којом ја тако дуго чезнем . . . Мила моја Дикице, ја те сада гледам