СРЂ

СРЂ. — SRĐ.

али си ми ипак за то одговорила с толико благости, на шта сам ја најмање помишљао. Држао сам да he се наше познанство раскинути, али си га ти учврстила . . . Показала си да умеш бити необично добра. Мила моја, ја то умем ценити! .. . 4. „Поштована пријатељице" — писао сам ти после помирења. . . Да ми је тада ко завирио у душу, несумњиво би угледао да она сва трепери у радости. Велика је cpeha тебе назвати пријатељицом, и за твоје пријатељсто многи би жртвовао много . . . Али ми је срце још много моћније закуцало, када си и ти написала: „Поштовани пријатељу". Бојажљиво сам сањао, да се постепено приближујемо једно другом . . . Моје уздрхтале усне смело прошапташе: „Корачај напред!" — и ја их послушах . .. 5. „Драга пријатељице" — био је нов корак. Тако сам ти написао, али сам био дуго у недоумици: да ли да ти пошаљем тако слободно гшсмо? Био сам одважан: послао сам ти га . . . А после сам био немиран целе ноћи, сањајући ту љутиту због моје слободе . .. Али сам ускоро био обрадован вешћу да сам се варао ... Ти си, мила моја, била прави анђео хранитељ: повратила си ми мир само са две речи, са: „Драги пријатељу." ... Ох, цео бих свет загрлио . .. 6. Борба, страшна борба! . . . Дошао је моменат, у који сам се осећао присиљен а немоћан да ти пошаљем отисак свог срца и душе. Требао сам да ти речем колико гинем за тобом, колико страдам, сагоревам, колико те волим . . . А ја то нисам смео. После сам ти причао причу о љубави „једног дечка" ... Како си ти бистра и паметна девојка: разумела си да сам ја тај дечко! Ваљда ти је срце тако зборило! Девојко, ти си прави божји дар за мене... 7. Били смо на последњем степену на скали наших пријатељских симпатија . . . Одатле се прелазило у нови живот: у љубав, у рај...