СРЂ

5

18

СРЂ. - SRĐ.

Али судбини се мећутијем свидило, да се окоми и на човјека без срца. У Далмацији је избио рат, што човјек неписмен, тек онда дозна, кад му се син с дрвеном ногом врати кући и почне причати, или ако позна по порезној књижици. Али Мартон Лоци је писмен човјек, који чита новине, па је мећу Многим лиЈепим и хваледостојним вијестима наишао и на ово наштампано : „Колико је мађарске крви протекло?" Видио је дуг низ имена погинулих мађарских синова, који ондје изгинуше. У дугом низу погинулих бораца било је и име Петра Лоција. Из старчевих руку испадоше новине, преблиједио је, али само за тренутак; они који су му сједели около једва да су шта и примјетили. У тренутку иза оног већ је сасвим мирно подигао новине, па тупо промрмља : — Нека га! И читао је мирно даље. Шта ли је ондје било написано ? На хладном непомичном лицу почело се показивати неко чудновато руменило, а тамне очи, као да су неки утрнут жар до биле. Друштво га још никада није таког видјело. Боже, шта ли пише ондје ? А у оним новинама био је само један прост позив, вапај, да се домобранцима сазида једно „склониште" од приложених потура: Једну палачу, гдје би се могла повући у дроњке одјенута слава и гдје би се могао скрити живи јад, који се до Бога чује, — да га не чује свијет. Мартон Лоци је гласно прочитао те редове, нека их чује, нека их знаде свако, затијем оде до сандука, и до потуре је извадио сав новац, што бјеше у њему, пребројао га, па је на чистој хартији до свога имена прибиљежио своту. — : Само кад сам то дочекао — прогунћа дубоко уздахнувши. — Дакле ипак има некога, ко има срца ко се сјећа изгладњелог и озеблог домобранџа. Они који су сједили наоколо испунише хартију, док би „оченаш" очитао : То бијаху махом прости ратари, мало су могли приложити, али су уз то толико осјећали, да кад би се тај осјећа