СРЂ

ЧОВЈЕК БЕЗ СРЦА.

19

могао претворити у новац, могли би купити и самога Ротшилда са свијем што има. Газда Лоци извади нов лист хартије из сандука и рече, да из овог прилагања не треба искључити никога и пошљедњем просјаку треба дати прилике да отплати свој дуг. Он ће из куће у кућу ићи и позвати свакога, нека по могућству приложи, јер ево пише, да ће сиромахов „грош" лијепо пристати уз великашевих „десет хиљада." Тако је и урадио; отишао је свакоме, почевши од попа, па до пошљедњег циганина, па и чика Јовану Какуку. Ах, како ли ће сад осрамотити свога непријатеља, који је тако осиромашио, да му не може ништа дати. Истина, сиротиња није орамота, али је срамота што није знао управљати. Срце у немилостивог човјека закуцало је јако од побједе и осјећаја, који га је обузео, када је први пут у своме животу прекорачио праг онога човјека, кога је највише мрзио. Тихо закуца на врата, али се из собе не чу никакав одзив, уће дакле и без тога са два опћинара; али забезекнуто устукне, кад је на сред собе ступио. Смртни му је непријатељ, коме је у мислима не једну горку бесједу сковао, клечао блијед у дну постеље. А на постељи је лијепа Мара лежала мртва. Насмијане усне затворене, мале руке скрштене за увијек. Ох, како је диван мртвац била! Стари чика Јово гледао ју је укоченим погледом, дуго, нијемо, непомично, није ни примјетио да има кога у соби, тек је послије дугог времена погледао на назочне. Ваљда их није ни познао у своме болу. Мартон Лоци, несталним кораком, приће ближе мртвацу, па тихим, тужним гласом рече непријатељу : — Стјеши се газда Јово ! Бог је дао, Бог узима. Изгубили смо ми од ње и драже. Старац као ошинут скочи на те ријечи, па тужно рече: Право имаш ! — И ја сам данас чуо, да ми је син умро. Чика Јово тек сад погледа у говорника, па зачућено прошапта: — Ти си то газда Мартоне Лоци? Шта ћеш овдје? — Дошао сам да иштем