СРЂ

14

СРЂ. — SRĐ.

мучити, редом изађоше да се сунчају: Великаши заузеше столице својих предака; мања се господа пожурила да сједну на које било мјесто; а коме није никакво мјесто у дио пало, тај је сио ма и на ледину, да одавде ужива у давно очекиваној слободи; —. када је — велим, — ово доба дошло, збацила је и душа човјека без срца своју грубу одјећу те и он поче тежити за звањем. Ово је била столица сеоскога кнеза. Било је нечег примамљивог у томе: Бити сеоски кнез. Такав кнез, кога не именује пристав, него осам-деветстотина људи бира по својој слободној вољи и срцу онога у коме има највише повјерења, баш као у старо вријеме. Боме, у цијелој држави, не бијаше онда човјека, коме би ово звање било испод части. Човјек без срца радио је и душом и тијелом, само да постане кнез, али на дан избора народ једногласно изабере чика Јована Какука. Чика Јово се са сузним очима захвалио на великом одликовању, изговоривши красну бесједу, од које ни поп не би знао љепше рећи, те им рече да се он тога звања не може примити, јер је она за јаче руке, али да је његова највећа жеља, да то мјесто заузме газда Мартон Лоци. Разумије се, да су сад опћинари гласали за Лоција, али човјек без срца не хтједе примити кнежевску палицу из руку свога највећег непријатеља. Човјек без срца бјеснио је у свом немоћном гњеву, још се никада није осјећао тако понижен као сада; ниједно оружје му није задало теже ране од ове. Али још ни сада се није могло знати : Који је бољи ? То ће се тек видјети. У оваковом вјечитом надметању састојао се живот ова два човјека, којима би и читаво окружје било тијесно, а камо ли једно село ! Петру је наложио отац, да смије ићи свукуда, коме год хоће, само не у кућу Какукову. И Мари је отац говорио, да с Лоцијевим сином никакво пријатељство не почиње. Ево, за то је био размак од хиљаду миља измећу ова два дјетета. Али шта је љубави хиљаду миља ?