СРЂ

ЧОВЈЕК БЕЗ СРЦА.

15

Младић је дотле-дотле жељним очима мјерио ову даљину, док одједном и сам не примјети, да ју је већ превалио. По љетним, тихим вечерима, када Мара плијеви по башти, њега и нехотице однесу ноге онамо. Ма да су Мартона ЈТоција звали човјеком без срца, срцу ни он није могао заповиједати. Већ је пола године Петар с Маром ашиковао, кад једног дана опази газда Мартон на синовљој руци сребрну бурму. — Откуд теби то ? —• запита старац, и погледа оштро сину у очи. ■— Мијењао сам се. — Ваљда нијеси јео бунике, да дадеш за овај тричави котурић прстен од девет форинти. •— Не могу га сад враћати. — Па ваљда су ти што доплатили, кушаше старац. — Једну лијепу дјевојку. — Дјевојку ? Триста му мука! Па ти то оцу и не казујеш? — То воће није са таког дрвета, да се пред оца може изнијети. — Бре, стрешћу га с тобом заједно, хуљо једна!..... Таки да си рекао ! — Па Мара.,. Какукова — рече момак, али сад већ он погледа оштро оцу у очи. А оданде је прочитао, да је човјек без срца љут. — Што! — повиче и сав се промјенио у лицу — ти си се вјерио са кћери мога највећега душманина; онога који би ме у капи воде утопио да може? Добро. Пасји син нека си, а не мој, ако с мјеста прстен не вратнш ! Петар Лоци ступи корак натраг, па оданде одговори срдитом оцу : — Не ћу га враћати ! — Онда пут за уши. Не познајем господина! Свршили смо! Старчев је глас дрхтао, док је ове ријечи изговарао. Син је пркосно оборио главу. Знао је он добро, да то нијесу празне ријечи: Што стари Мартон Лоци изговори, то је свето, ту више нема помоћи, Син се није дуго предомишљао; не би био син Мартона Лоција, да још и због тога разбија главу. Њега више овдје не по-