СРЂ

ЦВИЈАН КАБЧАР

51

„А бит' ће да сам ја ребро моје прегризо зубима ! Лопови... зашто би ја лагао. Ево у ово мојих педесет година нијесам никоме зуба обијелио, а они мене јоштуже!" Судац зазвони и ућоше на тај атак сва четири што су га тужили. Цвијан их омјери од главе до пете. На сучево питање они потврдише тужбу а порекоше да су испребијали Цвијана. Један му рече : „Ти си, смутљивче, завргао свадњу." Цвијан се испрси : „А Бог зна колико је царство за ме потрошило карте." Онај млади, што се је тужио, да га је Цвијан ударио штапом, довикне му : „А зар ме нијеси ударио, ваљда си ме погладио штапом ?" „Па јесам", одговори Цвијан, „а зашто сте ви мене испребијали ? Велите : Он је завргао свадњу, а не викасте ли сва четири у једно гбло „просјаче !" А ко ми је ножима искројио крожет ? Да сам још мало под вашим рукама остао, не остаде од мене парађска. Богме кад је тако, нека је, али вјеру дајем да ће неко прогњивати и од моје руке." „Мучи",викне му један од њих четирију. ,.Ти да мене мучкаш ? Зна ти се образ и у суду. Нема правде, коју ти нијеси повео са кривим свједоцима. Jlona си доста из туђе здјеле ! Нек ти опрости овај славни суд. Можда нијесам испунио бесједу, али ме прекојако боли што ме поврх моје невоље још тужи." Судац махне осталим да изаћу а остане сам Цвијан.

Дође љекар и утврди да је Цвијану пребијено десно осмо ребро. Кад га је љекар прегледавао, Цвијан је тешко уздисао и увијек кроз зубе муцао : „Од овога ћу погинути." „Јесам ли готов?" — упита држећи у руци кошуљу коју је био свукао да га љекар може боље видјети. Цвокотао је зубима нешто од студени а нешто и од неког страха.

II

„Обуци се" — рече му напокон љекар.

/.'