СРЂ

VATBS.

53

Смртну росу кад сунца осуше, Тад љубавни огањ угашени 0 Геније, чудотворни душе! Распири ми, из санка ме прени. Занешени дух ми кад заплива Низ пучину маглене прошлости, Суза ће ми чиста да умива: Гробне плоче, прах трулијех кости. Бујна младост у кивот' гдје труне, Ал' кб фенике ускрснути не ће, Ту прах оних, што носише круне Санак снива, жели прве среће. Древна прошлост кад двери отвори, Чудом својнм свакога засјени, Свете зубље вјечнн плам гдје гори, Из ког чита неуморни Гени'. У садашњост миром вјечно кади, Појућ' химне у заносу силно, А по гробљу од прошлости сади Биља рајског сјеме преумилно. У олтару божанственог храма Ја ћу сркат' мирисе од смирне, И свемиром, куд се шири тама Прелетаћу кроз висе етирне. Као птица из рајскога гн'језда Кад се к небу плаветноме вијне, У лазуру сусрест' ће ме зв'језда, Што ће чудном свјетлошћу да сијне. 0 божице, чудотворном руком Вјечну искру запали у груди! Златна арфа да умилним збуком Успаване духове пробуди. Низ океан мудрости погледни, Освјештано перо у њ умочи, Капљом скваси усне, језик жедни, Росом светом попрскај ми очи! Нек ми небо буде лист хартије У оквиру седмобојне дуге,