СРЂ

137

— Домовина ! домовина! — рече браца звонким гласом, који као да очекује извјесну побједу. — Да, домовина, понови матер. Закуни се! — Али мама . . . Завичају, мили крају, Ко те не би љубио? заори се пјесма пред вратима, која се ненадно широм отворише. Читава гунгула. А све само они нај милији пријатељи и нај интимнији другови. Ту је и тетка, она иста добра и весела тетка, чија назочност из „принципа" — како би то она рекла — мрзи монотони живот и тишину. Одушевљењу, пјесми и разним запиткивањима не бијаше краја. 0 здрављу положих рачун а за остало рекох: сутра прексутра. •— А заклетва? — Ах сине ја те преклињем ! Наста гробна тишина. Свак занијемио, као да би хтјели наћи кључ загонетке, која у заклетви лежи. Нијему тишину уздрма опет теткин умиљати глас Сјело сунце, стигло вече заори се из петнаест грла. Некако достојанствено устадох. А они сви упрли погледе у мене. — Заклињем се ! рекох свечаним одлучним гласом. Заклињем се, да не ћу никада више оставити огњиште своје, своју домовину! — Ура ! Живио! Наста опет необично весеље, а пјесма се ори као гром. Па ипак, пловећи „по тој реци од килина" ја стојим опет пред једном замашном загонетком. Не могу никако да се помирим са особитим чуђењем, које је изазвала оваква нагла промјена. Чудан гигантски скок ! Рапидни пријелаз из биједе и очајања у туђини, сада у радост и весеље, које је поплавило мој стари дом.

Хеј Гргуре, ти спаваш ! — лупи ме неко прилично по рамену. Тргох се и, протрљах очи, погледах око себе. Циц ! . . .