СРЂ

I

9.36 - СРЂ SRfV праведник држати свога пута, и ко је чистијех руку већма ће ојачати.) А другом опет приликом: Et đixit homini: Ессе timor Domini ipm est sapientia., et recedere a mcdo intelligentia [XXVIII. 28.]. (Гле, страх је Божји мудрост, и уклањати се ода зла јест разум); Овако сатана има да призна свој пораз; ваља да призна, да је побјеђен, ухваћен у властиту замку: Qni арprehendit sapientes in astutia eorum, et consiliitm pravorum dissipat. [V. 13.] (Који хвата мудре у њихову лукавству и намјеру опаких обара). Књига је Јовова теодицеја у правом смислу ријечи, обрана промисли божје, из које нај јасније избија, да Сатана не може ништа подузети против праведника, ако прије не добије допуст од Бога. Лаж и превара, то су характеристичне црте Сатане у овој књизи; очитују се пак нај прије тиме, да Јовове пријатеље хоће да у лажној ноћној прикази увјери, да је свака несрећа посљедица гријеха, и да непорочна човјека никада и никако не може затећи зло. Из тога вади заглавак, да Јов није праведник, него грешник. Да Јовова књига приказује борбу измећу неба и пакла, -произлази такођер и из прилике, да догаВај почиње на небу. Ми видимо Јехову окружена од безбројних анђела, а њима на противној страни стоји Сатана. Анћели ступају пред Бога, као пред својега господара и краља, да приме његове налоге и одмах да их изврше. Али Сатанова намјера није да Богу служи и заједнички с њиме да дјелује за добробит и срећу свих створења, већ да се наруга крепости праведника, а од Бога да добије допуст да људима нашкоди. У овом се очитује управ као Сатана, бива противник. Противник је Богу, јер не ће да призна његов суд о крепости Јововој ; противник је Богу, јер руглу извргава све части, што смртници подавају својему Створитељу. Али је такоћер и противник људи, јер измишља начине, како да их доведе у напаст, а по том у пропаст. Кад напокон не може да затаји Јовову крепост, лаћа се тога, да прикаже Јова и његову толи хваљену крепост као егоизам. С тога наваљује на њега сваковрсном невољом, увјерен, да ће и Јов под тешким ударцима затајати Бога и његову праведност. Али смо већ рекли, да долази до противних ресултата, из чега опет избија, да не само нема моћи и силе против Бога, него такођер ни против праведника.