СРЂ

ПОЈАВА САТАНЕ У ЛИТЕРАТУРИ

У Хеноковој се апокрифној апокалипси перзијски дуализам стопио са жидовским монотеизмом. Зло је по Хеноковој апокалипси еманација добра; али су врагови бунтовници, који се уротише проти Створитељу те их је тад свладао. У Корану, који у главноме није друго него спој католичких и жидовских начела, зло није потекло из бића добра, него се појавило послије пада анђела Еблиса, који са својом пратњом може у неким' приликама да користи човјеку, али му обично шкоди. Католичка је црква прогласила опстанак врага догмом, и да није потање означила нити његову физичну нити његову психичну нарав. Већина црквених научитеља не порекоше опстанак кривих богова, него их посматраше демонима, који одвраћаху људе од праве вјере. Услијед ових назора богови се не само подземни већ и олимпијски прометнуше у демоне. Митолошке предоџбе утицале су и на вањско лице Сатане. Фауни, Сатири, Кентаури, Горгоне, Харпије бијаху, по оном што нам је о њима познато из митологије, била су веома згодна бића, да прикажу пропалог анђела. Сатана доби уз то и неке атрибуте, особина старих богова. Као Вулкан и он је шепав; носи трогубац као Плутон и Нептун. Али не само класична, већ је и германска митологија доста допринијела вањској и нутрњој формацији Сатане. Кад се германски народ покрстио, није се одрекао својих старих богова, већ их је претворио у демонска бића. С једне стране обогатише Германи демонологију женским демонима, а с друге опет стране подадоше Сатани бруталних потеза, што нај јасније избија у демону Роберту, те је права инкарнација свих дивљих и необузданих нагона дивљих Германа. По англосаској су митологији особите характеристичности демона лукавост, неограничена охолост и тврдоглавост; а по келтским назорима Сатана добива блажи характер. Прототип је овако блажега пакленог духа ЈЦеалин, чедо једне колудрице и врага. Особиту улогу игра Сатана у средњовјечним визијама. Ту га налазимо, гдје се с Богом правда; гдје Дјевици предбацује, да је породила Сина, да спаси човјека, имаше напротив мислити прије на његово спасење, јер је човјек у почетку био анђео; гдје Дјевицу кори, што само њезино име, кад га завапи грешник у смртном часу може да спаси грешникову душу, која је Цијелог