СРЂ

242

духа, тако да га Данте, кад из пакла излази на другу емисферу, налази обрнута: Е questi (Lucifero) Da questa parte cađde giii dal cielo: E la terra che pria di qua si sporse, Per paura di lui fe' del mar velo, E venne all' emisperio nostro; e forse Per fuggir lui lascio qui il loco voto Quella che appar di qua, e su ricorse. (I'. 34. 121.— 126."). Ta нехармонична огромност предочује контрафакцију његове првобитне величине; то је алегорично представљање његовог охолог покушаја у опреци с Богом и са свемиром; то је алегорија зла у извору и посљедицама, у физичном, интелектуалном и моралном реду. Како се из овога разабире, Луцифер је код Данта негативна слика Творчева. Та негативност у бићу Луциферову одскаче још више, кад се помисли, да владар паклених тмина нема појма о љубави, дочим је Бог сама љубав. Luce intellettual piena d' amore, Amor di vero ben pien di letizia, Letizia clie trascende ogni dolzore (III. 30. 40.—42.) To сачињава блаженство одабраних душа, које желе и хоће само оно, што Бог хоће, ради чега се ћуте здружене у љубави са Створитељем, che muove il sole e 1' altre stelle. Луциферу недостаје по томе свако слободно дјеловање; није него оруђе у рукама Бога, који се њиме служи да казни грешнике. Тако га налазимо забијена у леду у задњем пакленом кругу. Мучен, мучи друге: Јуду, Касија и Брута, које троструким својим чељустима раздире: • Lo imperador del đoloroso regno Da mezzo il petto uscia fuor della ghiaccia; E piu con un gigant« io mi convegno Che i giganti non fan con ie sue braccia Da ogni bocca dirompea co' denti Un peccatore, a guisa di maciulla, Si che tre ne facea cosi dolenti. (I. 34. 28.—81.; 55.-57.).