СРЂ

П Ј Е С М Е

229

На образе мога злата, мог.... Збогом, душо, чувао те Бог, И љубави наше света моћ, Доћићу ти брзо опет, доћ'! XI. Под Требињем меко поље, равно. По њему се шетасмо одавно Једне ноћи — о, дивна је била! Ја и моја златакоса вила. И сад истом пољаном крстарим, Истом стазом, исуим путем старим Крај градине, по ноћној тишини, Ал' сад ми се све другчије чини: Месец сија, ал' не као тада, Звезде трепте, ал' другчије сада, Славуј поји, ал му пој не тече Тако складно, као оно вече, Кад му песму слушасмо крај луга Загрљени ја и моја друга. XII. Видим је одавде, кроз поноћи вео, Крај постеље чисте скрушено где клечи Прекрштених руку, пред иконом малом У молитви тихој Вогу се молећи. Видим је одавде спокојно где леже, На грудима топлим грлећ' слику моју, Са осмејком лаким на блаженом лицу Кб детенце сретно у слатком покоју. Видим је одавде.... И у томе часу К њој ми душа лети, и кб лако платно По кревету пада и стас јој увија, И лице и груди и срце јој златно.