Старе српске биографије. Књ. 1

ЖИВОТ СВЕТОГА САВЕ 97

старање било молитве и сузе и да умом увек Богу приањају. -

Они, дакле, станујући на високим горама заједно са јеленима, имађаху небо за цркву, гледајући Христа у души насликана; тесне им колибе беху травом украшене, у којима трпљаху. Шум дрвећа и птичји гласови бејаху им гласила, они их, шта више, покретаху да хвале Бога; сити чистога и мирисног ваздуха, безбрижношћу увек весели и, тако рећи, жељом к Богу врло узвишени над земљом, мишљаху да су богатији од најбогатијих. Други, пак, живљаху у каменитим пукотинама, или у поовалама у земљи, или на камењу морском, као птице угнездивши се, кишом и ветром мучени, сунцем и знојем паљени, и зимом и мразом мозли, бејаху убоги и сиротни; осим потпуне утехе и дизања дима ништа немађаху што би им крадљивци могли украсти, изузев потребно кудељно рубље, па и то недовољно за покој телу, него колико да се прикрије нагота тела, од које стид сазнасмо праочевим сагрешењем“. Храна им бејаше како ко могаше: неки узимаху мало хлеба, и то ретко; други пак задовољаваху потребу родовима дрвећа и дивљега биља које ту растијаше; пиће им бејаше из камена горска слатка текућа вода, којом гашаху жеђ, и не беху сну много порабоћени. Видев их све да су наједном обрнули од света и онога што се у свету налази, и да се више не старају о оном што је светско; да је њихов живот чист и безметежан, беспутан и бестелесан, скоро анђеоски, задиви се и, утувив труде њихове и старања и блажена њихова зближавања Богу, записа то на хартији срца свога, дубоко уздахнув и осудив своје задоцњење, плакаше и падаше к ногама пречасних. Па, примив од њих многе и корисне поуке, молитву и благослов, понесе стрелу ревновањао у срцу свом и врати се у свој манастир Ватопед.

8 Т. | Богу. + Т.ј. кад је Адам сагрешио у рају. > Ревновање — подражавање, угледање.