Старе српске биографије. Књ. 1

скивот СВЕТОГА САВЕ 125.

на златне и мекане постеље, сада као један од последњих и убогих лежи само на рогозини, обучен у рубине, толики и такав муж беше на издисају. ЈА браћа стајаху около и плакаху што остају без оца, када с тешком муком Пречасни, подигав руку, даде знак да се утишају. М светло му лице беше, и весело гледаше к пречистом образу!“ Христову и к пречистој матери његовој, и чињаше се каода с некима другим поје, а нико не могаше разумети. А кад је дошао на крај псалма, јасно овај рече: „Всакоје диханије да хвалит Господа“, н тако свима разумљиво би да је Пречасни и на крају живота појао с анђелима анђеоску песму, и више се по тој анђеоској песми не удостоји друго проговорити, гледајући светло на образ Христов, и чињаше се каода у руке његове предаје душу. И гле, каода се ваздух испуни неких пријатномирисних аромата, тако да се и сви који стајаху дивљаху неразумљивом и неисказаном таквом пријатном мирису. И тако слатко у Господу усну свети старац, предав душу своју Христу Богу, кога је више од свих заволео.

А љубазни син паде на свечасно лице очево, и уместо топлом водом оми га врућим сузама, тако и пречасне његове руке оми многим сузама. Мећући их на главу и к очима, целиваше их, па их постави прекрштене на прса. МИ тако са свом браћом, ужегавши многе свеће, указаше пошту часноме и светом телу пречасног оца с часним кандилима, прописним надгробним песмама и довољним сузама, па, имајући унутра у нркви пресвете Богородице гроб, украшен мраморјем, положише га у њ, у манастиру званом Хиландару, славећи Оца и Сина и Светога Духа ради покоја блаженога и светога оца.

= (Образ — икона. = Сеаки створ да хедли Господа, пе. 150, ст. 6,