Старе српске биографије. Књ. 1

и 17 а ронодвиа ва

живот СВЕТОГА САВЕ 289

дивљаху и због благочашћа царева похваљиваху Бога. .

А кад година прође, откако се тело Светога у граду Трнову чува у земљиним недрима, часни и свеблажени намесник престола Светога Арсеније _ архиепископ, сажалив се за Светим као за својим оцем и учитељем, дошав к благочастивоме и државном Владиславу краљу, рече: „Није лепо, нити прилично ни пред Богом ни пред људима, оставити опа нашега, дарована нам од Христа, једнака с апостолима, који је поднео многе подвиге и безбројне труде ради српске земље, како би је украсио прквама и краљевством, архиепископијом и епископима и свима уставима и законима (православља), да његове свете моћи леже ван својега отачаства и престола своје цркве, у туђој земљи. Дакле, колико је могућно, постарај се да га донесењ из туђе земље у своје отачаство.“ А краљ се томе веома обрадова, па посла једнога од најчаснијих својих благородника к своме тасту Асану цару, да однесе молбу цару о Светом, ако заповеди, да се испуни. А цар, чув из писма и од по сланика такву молбу, веома се ожалости због тога, па му рече: „Кад би Свети и свето његово тело лежали без части и без пажње, праведно би било да га тражите, да бисте га поштовали. Али, пошто се Свети у Богу упокојио, каошто би и међу вама, и пошто његово свето тело лежи у божјој цркви с великом почашћу, што, дакле, задајсте Светоме и нама труда, просећи гаг“ М тако га отпусти празних руку. ,

И опет краљ посла још више благородника к цару, молећи и говорећи: „Ако сам нашао благодати пред тобом, мојим родитељем, не затварај од мене царскога милосрђа, не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете моћи светога господина мојега и оца, да га донесем у своје отачаство. А цар се недоумеваше шта да учини, сматраше да се лишава Светога као од