Старе српске биографије. Књ. 1

20 МИЛИВОЈЕ ВАШИЋ

ГЛАВА ДЕВЕТА.

Смрт Св. Симеона.

У дванаести дан тога месеца видех га да се спрема на одлазак и рекох му: „О блажени господине Симеоне! Ево се већ спрема благи твој исход у покој твој. Већ сам слушао како си благословио наследнике своје, али им и сад дај свој последњи благослов.“ А он подигав руке, поче са сузама говорити: „Тројице Света, Боже наш, славим те, и благосиљам те, и молим те, и замишљам те, јер трећи! благослов дајем наследницима својим. Господе сведржиоче, Боже отаца наших, Аврама, Исака, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави којом сам владао, и помоћ пресвете Богородице и моја, ако и грешна, молитва нека је са њима одсада па до века. А дајем им пређашњу заповед: имајте љубав међу собом! Ако ли који од њих иступи из онога што сам им ја узаконио, гнев божји нека прождре и њега и потомство његово!“ А ја сам на све то рекао: Амин!

А кад је дошао дванаести дан тога месеца, рече ми: „Чедо моје, принеси ми пресвету Богородицу, јер такав завет имам, да пред њом испустим дух мој.“ М кад заповест би извршена, и кад би вече, рече: „Чедо моје, учини љубав, метни на ме расу која ми је за погреб, и спреми ме потпуно на свети начин, како ћу и у гроб лећи. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу. И положи ми камен под главу, да ту лежим, док ме не походи Господ да ме узме одавде!“ А ја, све испунив, учиних што ми је заповедио.

_ ИМ сви ми гледасмо и плакасмо горко, гледајући на овом блаженом старцу такву неисказану божју вољу. Јер каошто је и овде просио у Бога,

1 Један кад се одрекао престола, други у болести, и трећи сад, на самрти. = Т. ј. икону свете Богородице. 3 Т. |. док је био у Србији.