Стари српски споменици у Јужној Србији

и“

ХМШ. веку постадоше још веће, помериле су поље подизања српских цркава далеко на Север и 1688. год. била је у Будим Пешти подигнута једна црква српска. У областима Ријеке, Залреба, Варажсдина, Темишвара и Карансебеша подигоше се многобројне цркве српске.

Из овога летимичнога прегледа најзначајнијих цркава "српских, које изникоше на земљишту Јужне Србије за време српске владавине у ХМ. веку, види се, да се језгро старе уметности српске налази у Јужној Србији. Она постаде класична земља српске уметности и била је сведок развоја једне велике цивилизације, који је насилно прекинут најездом Турака. Српска црква у Јужној Србији постаје средиште православнога света. Свеша Тора се ставља под заштиту "српских владалаца и у овој оригиналној републици монашкој УУ великој већини су српски монаси. Дуго времена остаје трошаш у Кареј: у српским рукама. Бугари, Румуни, Албани "сматрају српску цркву у Јужној Србији као главног носиоца православља. У архиепископији Охридској преводе се црквене књиге на српски језик. Отац чувенога Ђорђа Кастриота Скендербега налази уточиште у пиру Св. Ђорђа у Хиландару (овај пирг и данас носи име „арбански пирг“), а тако исто и његови синови, од којих један „дукс илирски“ Репош почива у припрати цркве Хиландарске (умро 1481. год.)

Српски монаси поплавише у ХМ и ХУ веку цео православни Исток. У чувеном манастиру Св. Саве и Св. Крста код Јерусалима обитавају српски монаси. На Синају се спомињу српски игумани, а несумњиво је српских монаха било и у египатским пустињама око Црвенога Мора.

Српска црква у Јужној Србији прибави имену српском врло велико уважење за време владавине турске. Она је сматрана као центар православља и стари српски језик, слично латинском језику на Западу, постаде црквени језик суседних народа. Овај језик постаде чак и званичан језик, на коме владаоци и кнезови ових разних народа пишу своје дипломе и своје повеље. Тако су дипломе господара молдавовлашких тога доба писане на језику српском, на језику њихова, владике Максима, унука деспота Ђурђа Бранковића. Султани турски за званичан језик својих диплома узимају језик српски, језик великога везира Соколовића. И дипломе мађарских краљева тога доба, као и дипломе албанских кнезова писане

УШ