Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 1. ЗА 1878.

црна ноћ: а кад јој види лице кад се осмехне, мисли да га је огријало сунце. 4 да шта тек онда кад проговори, — не треба ти уха, срцем јој чујеш речи. На њојзи је била сама свила скупим крзном опточена; о врату у ушима бисер који се светљаше и драго камење које је искре бацадо. Добра Јеленка и у руку је пољубила светлу госпођу, што јој ова ни мадо није кратила, у пуном уверењу да јој то пристоји; затим је попадија са домаћичном стидљивошћу замолила своју госпотску гошћу да јој не замсри, што ју не може достојно угостити; али све што се у њеној сиротињи нађе, све ће јој радо дати: сама ће јој таки с места зготовити за вечеру ваљушака са сиром, који се месе од пројиног брашна, а запаравају је бивољским млеком, а то јело не уме зготовити баш свака шуша, то је особито јело; јер њен попа то ванредно воли; сваке суботе мора му бити на стоду. И на знак, који даде ударом длана о длан, повадише два оружника њена из тарчуга разне ђаконије, печења, паштете и колаче, за тим сребрне чутуре, па застрг,ше попин растов стол ћаршавом од тешке свиле, у коме су били увезени сребрни и златни цветићи, па поставише нањ сво то јестиво и пиће, сребрне тањире и сребрне ноже и виљушке. Али зато је и Јеленка на другом крају истога стола прострда клечани ћаршав, којег је сама откала, са црвеним лалама у ћошкови, на њ је метула прост шарен земл,ани тањирић, са циненом кашиком, где ће јој попа вечерати ваљушака са сиром, што му је зготовида његова женица, и што је слађе од ма које паштете на свету. Па онда изиђе у кухињу да то приреди. А госпођи гошћи није се хтело да сама вечера; њена је воља била да домаћин седне уз њу, па од два сребрна тањира један мету пред њега, још је сама секла најбоље

комаде печења и колача и сама их је метала на његов тањир, сама својом руком ољуштила је такову јабуку златне боје, из чије љуске док ју је љуштила бризгаше мирисава нара, па је сва соба мирисала као да си је тамјаном окадио. И од оте јабуке даде му половину. И ноп Атанасије свога века није јео таких кусних јела. така дивна воћа. То воће мора да је донешено управо из раја. Па још кад му нружи ону мехурасту сребрну чутуру да се из ње напије оног непознатог пића, из којег бије у један мах и сласт, мирис и пламен, и које рекби не иде у желудац, већ горе у главу, и доле у срце. Од отог пића човек много штошта научи, што досада још није знао, а много заборави што је знао. Поп Атанасије прво је заборавио, да је његова добра Јеленка већ унела чинију са ваљушцима са сиром, у које је била уденута дрвена кашика, и да је то његово јело ставила на крај стола, па се онда опет повукла натраг у кухињу, држећи за јамачно, кад опет у собу уђе, онда ће та чинија бити сасвим празна, јер њен господар веома воли те ваљушке које му жена његова прави, — никад ни ститка не остави у чинији! — „На здравље му, богда, било!" Међутим је добра Јеленка остала напољу у кухињи, као што и доликује жени разборитој, док јој муж са отменом гошћом вечера за столом, да га она не узнемирује; већ да га пусти нека се разговара, да се не изда са невештим приметбама како је проста и малознала, јер би са тога образ њеноме мужу руменио пред страном гошћом. Она је за то време у кухињи частила два оружника кува,рим кукурузима; које је већ и с тога врло паметно јело, што не треба за њ ни кашике ни ножа : човек свако зрно ноктом окруни, па и не иримети — таман што се најео, да је већ и огладнео. (Продужиће се.)

Те леграми. БЕРДИН. 3. Јуна 10 сах. пре подне. Данас је једно непознато лице напало грофа Андрашија, идући му о глави, са уеијаним гвожђетом. ЕЕРЛИН. 3. Јуна пред вече. Ствар се разјаснила овако: Оно непознато лице са усијаним гвожђетом био је фризер; иљеговој ексцеленцији гр. Андрашији није нанео никаква друга квара, осим што му је косу бренокао.

Проводаџжлук, „Браца Перо, знам за вас једну добру партију, али да. ми кажете шта ви желите?" „Прво да је млада." „Па онда? „За тим да је лепа и добра." „Па ништа више?" „Онда још да је и богата!" „Е онда би луда била да пође за вас!" „Сме бити и луда, — аха, то би тек добро било!