Стармали

,стармали" број 2. за 1878. 19

ови се здружише и све ружише, што је год лепо и племенито. Отац је твој и њихов видео да је пофалио, што је сина пустио од себе, али је онда већ било доцкан. Зато другу сво.ју децу задржа код себе, те их је сам васпитавао и ранио. Али осим несретних епидемија колере, шарлаха, дифтеритиса и т. д., влада код нашег народа и заразна болест апатија, којој ни алеопатија, ни хомеопатија не може да помогне. Деца усљед те болести преселе се у вечност и отац их је с вересијом саранио. Сад си се ти родио, мој мали „Стармали". Попео си се на столицу <да боље видиш) и натакнуо си наочаре (опет с тога, да боље видиш). Неможеш се потужити да се отац твој није за тебе постарао: други очеви оставе синовпма п о који ланац земље, а теби је твој ћаћа ето целу земљу уклопио у шаке, те је држиш „у левој руци крај срца". Па као такав газда, који толику земљу има, наравна је ствар, што у десно.ј руцп држиш чпбук, те пушиш и пљуцкаш на сиротиљу. Што си ћелав немој се жалостити и примати срцу, нека ти је на утеху, да нас има више таквих, којима се коса светли својом одсутношћу. Оне мердевпне, на којима си се попео на столицу узајмио је тво.ј отац од оног Шијака, јито је мердевине те попреко у шуми носио, оне дакле нека служе као символ шијачке мудрости. Оне облаке око твог имена (на насловној вињети) до тебе ће стајати да растераш. Наочаре су знак дубоке учености, а и шлофрока не носи свака шуша. Ти дакле видиш, да се твој отац заиста очински за тебе постарао, зато треба да га слушаш и поштујеш, а и мене као чику твога ваља да јако цениш и уважаваш, савете моје да слушаш и да се по њима владаш, па ћеш бити овога света благополучан а онога блажен. Мој је први савет, да будеш уредан ина време да устајеш, да се лепо умијеш и очешљал да чешљати немаш шта, јер си ћелав, но ипак наћи ћеш , ти у широком свету доста шта и за ч е ш љ а њ е : завири само у канцеларије, званија, школе и бпрцузе. До душе — рећи ћеш — леп савет, да завирујеш у бирцузе! Али синовче мој мили, немој ти тако рђаво да мислиш о бирцузима, та у бирцузу можеш сваки ! дан, а још више сваку ноћ, видети најчеститије наше људе, ту су ти напш свећенпци, па учитељи, доктори и професори. Мора бити даклем да то није рђаво место, (особито кад има добра вина и каве). Други је мој савет, да се добро чуваш оне болести што се зове апатија, и ко.ја као што рекох у нашем народу влада. Да би се од тога сачувао, синовче мој, а ти се труди, да многп смрад у народу нашем дезинфицираш, ако не узможеш свуда твојом лулом, а ти богме мало и чибуком, а где буде нужно и самом столицом па којој стојиш, несвестннма пружи твоје мердевине, да се попну на виши ступањ свести и увиђавности, а кратковидима позајми и твоје наочаре. Трећи је савет чикин да сваку реч, коју мис.тиш изустити, најпре трипут кроз уста проваљаш, јер у данашње време боље прођу они који ћуте, него ли они, ко.ји знају три речи више од пекара.

Пиши ми имаш ли колико уписника и ја ти желим да будеш дужа века него твој брат „Змај" и сестра ти „ Жижа". твој чика абуказем.

Поп Глишина „мантија". Пре буне — као што се зна — били су немеши са свим одуларени ; радили су шта су хтели и није ји могао диштрикт, ни за какву њиову оначину казнити, а и жупанија им је због избора обично кроз прсте гледала. Један дакле немеш, поп Глишин комшија на салашу, пуштао је ноћом своје овце и марву у попине и других салашана усеве и правио им грдне потрице; а оштећени људи, ма да им је неправо било , нису смели ни писнути јер ко би се смео тако распуштеној касти противити?! Поп Глишин одација долазио је у село више пута и тужио се попи, како се тај немеш осплио, пак се и не крије, него без сваког зазора тера марву у попине кукурузе, а он му не сме да на браник изиђе. Еад су већ једаред попи тужбе додијале; а он једно вече подбоде опанке, пак кришом и странпутицом одјури на салаш, да га нико није ни видио; узме један сносаћи колац, завуче се у кукурузе и тује чекао, кад ће немеш са марвом у потрицу доћи. Није дуго трајало, ал ето ти читава руља говеда у попине кукурузе, а за њима газда без сваке бриге звиждуће и пред собом ји полагано гони. Попа га прачека, док му је мало ближе на доват дошао; пак онда узмане оним дугачким сносаћим коцем и тако га јако одалами, да се с места на земљу сурвао! Немеш је одма нспу по ударцу познао ; те зато му и почне овако говорити: „ Немој попо молим те више ударати! Ја сам к'о човек мало пофалио, ал' ево ти се могу заклети, да то не ћу никад више радити!!" „Враг ти матери твојој — проговори попа сад си добар је ли, кад те је заболело ? А пре, док су те комшије лепо мољакале и приклињале, да им штете не правиш, а ти ни у фрштец, него ко сн, ти си! Отео си се као год варошки бик, пак си се попустошио и на свакога као бесно псето насрћеш! Него чекај мало; ја ћу тебе већ умирити !!" Ово му рекне, пак онда та још једаред онако лежећег уздуж колико је год могао одадре, да се онај сиромашак с места пружи п онеевесне '! Ово је било па и прошло, а.ти која вајда, кад попа не може увек кукурузе чувати, него се мора због цркве у селу налазити; он дакле дође на једну паметну мисао, те пошље своме одаџији неку стару „мантију" и заповеди му, да је у ходник пред салашем обеси, како ће свима комшијама бити на догледу. Шта је било ? Онај немеш кад је оздравио, а њега опет неки даба вуче, да тера марву иа попину земљу; ал' кад год је опазио „мантнју" где виси, одма га је сва воља пролазила ; јер је за цело држао, да је и попа на салашу, који не зна пет на девет, него може опет бити русваја; те тако је попина „ мантија" изашла на глас; јер је боље чувала салаш од потрице, него ли десет хрђави одаџија ! ! Н.