Стармали

45

В р а ч, Један, како наши кажу луцков, нође једно пред вече у Тису да се купа. Купао се и кунао све дотле док се није смркло. Кад из Тисе изиђе не нађе на баиру ни кошуље ни хаљина, па онако го и наг куда ће и шта ће: размишљавао је дуго, на последак спази у селу у крајњој кући да у кујни велика ватра гори па је по томе судио да то мора бити кућа газдачка и да ће му тамо ваљда какве кошуље поклонити, кад је тако и невино страдао. Упути се даклем и сретно доспе у кујну, где у тај пар не беше од редуша баш ни једне, — еле браца се завуче нод огњиште, где — на његово велико чудо — већ је седио један човек. Тај под огњиштем затечени староседилац уплаши се од голог, нагог непознатог новопришелца, а и пришелац зазирао је од затеченога, али обојица нашли су за добро да ћуте као мушице. Кад се стаде вечерати. једна млада, која је са обученим бог те пита какве тајпе имала, пуну чинију под огњиште тутну. Необучени помислу у себи: бог да простиј па се наклопи на јело, те онако гладаи, после купања све пофука. После ирва јела долазила су и друга, а за јелима ишло је и вино, све један лончић за другим. Обучени пасажер није смео ни маћи, се и тако је необучени све попио што је доспело под огњиште, па није ни чудо што се накресао. Онако накресан необучени окуражи се, па смело проговори обученоме: брате, ко си да си, ја нећу да разбирам, не тиче ме се ни то шта тражиш овде, али видим да ти зазиреш од мене, а ја опет зазирем од тебе; него знаш шта је ? ја када се напијем имам натуру да мало попевам. Обучени, као из мртви проговори : немој, брате, ако бога верујеш и ако си крштена душа, јер ако се газда и гости побуне убиће нас обојицу. Домаћин је данас свечар, па знаш да сачува бог свакога, кога вашар, сватови и свечари туку! Необучени, е вели кад је тако, ја ћу ћутати, али онда ми лораш дати твоје хаљине да их ја обучем, па да идем, а ти се избављај после одовуд како си и до сада. Обучени пристане на. ово, и тако се пришелац одену, а кад уграби празну кујну он испод огњишта стругну, али не напоље, већ — управо домаћину у собу. Домаћин Злата већ је био закрљештио очима. До њега седе домин с једне, а нопа с друге стране. — попа се тужи како му парохијани бир не плаћају. и како је нестало оно златно доба кад је на крстов-дан по пуна кола шунака, кобасица и плећака за водицу добивао, — а домин се опет једнако вајкао како су га подсели јавни бележници, па сада никакве заслуге. Кад непознати уђе у собу, Злата, као домаћин а и свечар дочека госта доста уљудно, јер кад је Злата свечар, његова су врата свакоме отворена. Посади непознатога за сто и понуди га јелом и пићем и запита га ко је и куда путује. Непознати каже се да је из Срема, — тамо од Ирига, а занатом да је врач, — али таки врач, који одиста свашта погађа. Злата га одма упита, би-ли знао и њему што казати? Врач одговори да зна, и да се баш за то к њему и свратио, јер како је поред капије му прошао, намирисао је, да (макар што је добар газда) да има несрећу у кући,

— али да ће он ту несрећу, ако му дозволи одма из куће истерати, На ове речи Злата разрогачи очи, — попа се подмукло насмеши и намигне, а домин као опарен скочи: не лажи, вели, хуљо, него де ти мени покажи пасош, — немаш-ли га, а ти хајд' у бувару! Домаћин Злата утиша домина, па се окрене врачу, говорећи му: ако ми ти несрећу ту, што велиш да је у кући имам, истераш, ја ти дајем одма 2а фр. шајна. Врач пристане на погодбу и позове Злату, попу и домина, па и све друге званице да изиђу у кујну, па да ће се осведочити о томе што им је казао, јер он никад не лаже, — али само под тим ,,условом да несрећу нико ни прстом не дирне (иначе би зло било); него да ју Јпусте миром ићи куд оће. Љубопитни шта ће из овога изићи, похите сви у кујну. Ту врач узме један повелик лонац и заити из котла вреле воде, па онда се прекрсти, почне нешто мрмљати и са врелом водом хип под огњиште. Онај кукавац под огњиштем, стаде се гурити, а слушаоци уверише се да има нешто живо под огњиштем, па се згледнуше. Врач заити и други лонац на повика озбиљним гласом: У име твога сатане позивам те несрећо, да се торњаш из куће Златине, — ја сам јемац да те неће нико одадркти! — па хит водом под огњиште. Онај под огњиштем дрекну па се помоли онако без хаљина напоље, па терај на улицу, а вашке за њим. Попа се убезекну па стаде читати неку Еасилијеву молитву. Домин пак снужди се: е, ве.ти, науко и филозофијо сад сте се показали како сте ништави! А. Злата стаде љубити врача, е, вели, брате, бог ми те донесе у моју кућу. Пак се сви слегоше у кућу на ново напиће докле год један другога видише. Кад је било пред зору *) Лаза Кнежевић. *) Али ми ћемо ову приповотку овде прекинути, а ко би хтео да је чујс цолу, ако је познат оа ф. домином нека гледи да га укеба кад је расположен за приповедање, пак ће чутп и насмејатп се. У рХајд' и опет кикинђанима, Кад ударе избори у кортешку банду Тад се почне зборити и о „Иберланду. А кад дође пос.таник до својих дијета, Иберландско питање под купус одшета. Иберланд је удица, — та зар још не знате! А ви сте јој рибица, — па се праћакате. Удица' ће удити донде вама свима Све догод се рибица на удицу прима. Нит' ће икад удичари удицу да реше, Догод виде да се риба сама за њу веже. А кад рибу поједу, — то ми добро знамо, Иберлаидско питање решиће се само. М.

Г 0 В 0 р, посланика X. на угарском сабору. (11о стенографским белешкама). Посланик X. (брише зној с чела и устане): Господо моја! (Чујмо!) Молим да се отворе тамо про-зори, јер је јака врућина! (Опште одобрање). Аб,