Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 6. ЗА 1878.

ђаво и жена, II Час за часом јури, а Јуца се дури ћути већ три дана као закована. Нит' гледа на Проку, нит му одговара. За'рђо јој језик као брава стара. Но и тако ћутке прсти лепе Јутке Од госине главе често русвај праве. Еакав је то хандрак, какви беси ломе! Није знао Прока, незнам пи ја боме. Но свака ствар Бога има краја свога, (Подикоја боме баш и дебелога.) Трагови од кола на дакеко воде, Нестане их опет код ма које воде. Црвоточна буде растовина јака, Кобасици дугој зуби дођу хака, Покидају с' врпце, ужета и ланци, Опуче се кашто и нови опанци. Тако и стрпење мора да додија Ако згазиш црва а он се привија. И Проки је женска додијала влада Слушајте га само како збори сада: „Хм да је излемам? толко снаге немам. (Још би бесна хала мене измлатала,) Ил' да је уцмекам ? Она ће у пако , А ја — на вешала могу доћи лако. Хајде нека живи. Нек је носи даба, Биће боља кад се погурави, збаба. А грозница, капља, старост зар не боли ? То ће бити за њу Божји апостоли. Ал' то трпет нећу — да ме као штене На узици воде ћуди једне жене. Куд пукло да пукло. Ал' ћу јој покасти Да је моја кућа још у мојој власти, Она има с н а г е, ја п а м е ћ у радим: Нек нисам који сам, ако ј' не насадим. Тако рече. То јест тек је рећи хтео. Тек је рећи хтео, али није смео. Но чудо је свака и мисао така Од горопаднога овога јунака. II ено га де већ украј пласта сгоји, И у себи чудан осветан „план" кро и К р о ј и. . а мука га подилази свега Неби добар к р о ј а ч био баш од њега. Најзад, као кока, што дотле чепрка, Док не ишчепрка зрнце или црвка Тако и он нађе основе и пута : Да открави уста тешко замрзнута. Од радости Прока — спокојан иначе Гротом се церека упропнице скаче. Тад не дангубећи у собу ће прећи, Онде жижак мали са кресивом пали. Па заиђе шњиме по беломе данку, Ко да тражи иглу ил' чиоду танку. По дворишту, кући , од кута до кута Сагиба се, мотри, цуња, тражи , лупа. За пећком, на клупи, — у плевари, шупи. Крај дувара, средом — свуд тумара редом,

Јуца види то, ал' уста не помаче, Тек га оком прати ко вретено маче , Крвнички га мотри, разбојнички гледи, Од радозналости све кипти, све бледи Али — сад је крај већ . .. ено се одважи Дрекну : „Шта ког беса тај једнако тражи ?" „0, фала ти боже? 0 ненадне среће! Нашао сам, душо, наш'о сам га веће, Нестаде бојазни, страх ми се испразни. Нашао сам ипак твој језичић красни." То су речи смеле. Ал' су му преселе, Узмутише крвцу у Јуцином срцу , Узмућена крвца у лице јој с' слила, У мало је капља није ударила. Јеси л' видо каде дебела пурана На врху буњишта свог царскога стана, На најмању ругу , заједљиве речи , Како с' нарогуши, како с' накостреши ? Оног истог трена креста му црвена Како дође плава, па онда зелена; Па како се шири, како се косири, Како с крила оба меку земљу копа ? Виш' у толко боја снаш Јуцика гори Док се у себика за тренутак бори. Да л' да га полије лонцем вреле воде, Или да му нокте у лице забоде ? Најзад , невидећи близу друго ништа , Лети усијани жарач са огњишта , Па тако њим лупи Проку преко „њушке" , Да је одма пао доле налеђушке. Као брза чигра свет око њег' и гра, У крви огрезну, па и онеосвесну. Ал' га Јуца и сад гази, чупа, бије , Док се Прокопије освестио није, Тад се жена врла лактом нодупрла , Па му вако тепа из „танкога" грла. „Аој шуго једна, а ко те научи?! И ти би се смео самном клипка вући ? Ко је госа, море ? ко у кући суди ? II ти си ми штогод, просијаче худи ? ! 0, ђаво у тебе! . . о гром у те пуко!. . Да си ми се таки са очију вуко! * Не дрежди ми овде, нит' бадава ждери У поље се вуци кудељу ми бери! — По прстима ваља таку бесну слуту Ручак ћу донеги. Један . . два . . . три . . . путуј. (Наставаће се.)

Из дечија света, При некој шетњи вапитам случајно неко „женско" дете, које је по својој спољашности бар школи дорасло: за што и ти, мала, у школу не идеш ? на што ми оно, без дуга размишљања, одговори: Шта ћу у школи, кад не знам читати, а пајпосле: у школи је велика врућина јер сунце здраво пири". —И опет један пример досетљивости Евине. н. љ. м. пријах е л> Е в и н.