Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 8. ЗА 1878.

93

Три сестре са стакленим срцем, Бивају на свету и такви л.уди. у којих је срце од стакла. Кад така- срда полако дирнемо а оиа ситно фино аајече, као сребрно звонце. Такнемо л' их мало .незсраиније, одмах се разбију. Тако су имали један краљ и краљица три кћери, а свака је имала стаклено срце. Децо", рећи ће једном краљ, отац им, „узипте се добро на ум , назите на срца ваша, јер то је веома крхта роба, с њоме се није сиграти!" А ћерке су добро утубиле тај очински савет. Једнога јутра наслонила се најсгарија кћи на нрозор, па је гледала доле у врт, како летуцају ичеле и лентирови око пупољака. Како се наслонила и срце је гњечило, и наједаред учини у њој : цилинк, баш као да је непгго пукло у њој. и она паде мртва на земљу. Опет после кратка времена пони друга кћи пехар вруће кафе. И из њених груди зачу се звук, као кад сгакло пукне, само мало финији него онај први; и она паде о земљу. Ал јо нрискочи мати, попусти јој хаљину, посмотри је, и на велику радост своју примети, да није мртва, да јој је срце само мало напукло, али се још држало у целини. „Шта ћемо сада да радимо са нашом ћерком ?" саветовао се краљ са евојом женом краљицом. „Срце јој је папукло ; истина^бог није здраво, али што се једном начне, то се после може најлакше разбити. Мораћемо је чувати сада још много већма него што је до сада чувасмо". Али принцеса рече : „Не брините се ништа! Шта пута напукнуто стакло траје дуже, пего што би човек и помислио !" . У то је дораела већ и најмлађа краљева кћи, а била је леиа и добра и разумна, тако да су краљевићи долазили да ју просе за жену. Али краља је дојакошња штета научила намети, он одговори: „ Ја сад имам само још једну кћер која није новређена, ал и та је вредовна јер и њено је срце од стакла. Ако ћу је икоме поверити, тај мора бити наравски краљевић, али уједно мора бити и стаклар, који би знао нежно постунати са таком нежном робом". Д ти од тодиких нросилаца није се ни један разумевао у стакларском занату, — и тако морадоше се сви напразно враТИТИ, ОД куд су II ДОШЛИ. Али у краљевом двору, међу многим племићким младенцима беше један млад*енац, који је већ био на крају иридворне му службе. Још три пута само да понесе скут најмлађој краљевој кћери, па ће онда посгати нравим пле" мићем. Онда ће му сам краљ честитати и рећи ће му: „Ти си твоје лепо свршио, — хвала ти! Сад си племић, сад можеш с богом поћи!" Кад је први пут нонео скут принцеси, приметио је он њен краљевски ход. Кад је по други нут вршио скутоношку своју дужност, рече му принцеса: „Спусти, за часак, мој скут, пружи ми руку па ме поведи уз степенице горе, али нежно и галантно, као што и доликује младенцу кад води краљеву кћер !" Том приликом приметио је он и њену краљевску руку. Но и она је нешто приметила , — али шта је то било, то ћу казати тек доцније. Напоследак кад јој је и по трећи пут носио скут, окрену се иринцеса к њему и рече му: „Ох, како лепо и вешто .ти носиш мој скут! Тако ми га још нико није носио !" Сад јемладенац приметио и њен диван краљевски глас. Али он је сад дужност своју свршио, и тиме је постао нлемићем. Краљ му је чес-

титао и захвалио му је и рекао му, да сад може поћи с богом! Али кад је полазио из двора, стајала је најмлађа кћи краљева на врати од врта и рече му: „Ти си ми тако дивно и вешто скут носио, како ми га још нико други није носио. Штета што ниси стаклар и краљ!" Нови племић ооговори, да ће се потрудити што сада није да временом буде; само нека га чека, вратиће се он опет 1 Он ти сад оде управо неком стаклару, и запита га: хоће ли примити у службу? „Хоћу, за што не би !" одговори му стаклар, али наш се занат учи нуне четир године. Прве године учићеш судове прати, децу љуљати, умивати и чешљати. Друге године учићеш како се нукнута сгакла крпе оловом. Треће године учићеш како се реже стакло алем-каменом. А при крају четврте године бићеж мајстор. Племић се замисли пак ће заиитати стаклара^: би ли он могао занат са краја му ночети, тако би пре био готов. Али му стаклар рвзјасни да се овај занат мора почети са почетком. јер друкчије не би га могао изучити како ваља, И на то Је нристао. Ирве године прао је судове, љуљао је децу, умивао их је и чешљао. Друге године већ крпио је он пукнута окна оловом. Треће године резао је и умештао је стакла у прозоре. При крају четврте године постаде правим мајстором. Тада обуче опет своје племићске хаљине, опрости се са својим мајстором, ;и оде; а нутемје једнако премишљао, како би сада удесио да постане још и краљем. Идући тако обореном главом, сукоби се са неким старцем, који га запита: Еда ли је шта изгубио, кад тако једнако у земљу гледи ? Нисам, рече он, ништа изгубио, али ипак нешто тражим. Тражим какву краљевину; па онда запита старца, били му он знао саветовати, како би могао постати краљем. Старац му сасвим озбиљно одговори: „Е мој синко, да си којом срећом стаклар, онда би можда нешто и било!" „Та ја и нисам друго ништа него стаклар. Четир године сам тај занат учио и сад сам постао мајстором!" Сад му старац приповедм приповетку о краљевим ћерима, и како се краљ завери, да ће најмлађу кћер дати само за стаклара. „Спочетка", продужи он „било је условљено да тај стаклар уједно мора бити и краљ или краљевски син; али пошто се не нађе такових просилаца, који би били уједно и стаклари и краљеви синови, то је онда краљ мало попустио, као што обично паметнији попустити мора, — и место краљевске тилуле ставио је друга два услова. Што се тиче стакларства при томеје остао чврсто, од тога не ће да попусти!" А каква су то друга два услова? запитаће племић. Први је услов да се мора нринцеси допасти, а други да мора имати руке мале и мекане као од сомота. Па сад ако наиђе такав стаклар, који има такове руке, па се још и допадне нринцеси, томе ће краљ дати кћер своју за жену а носле смрти краљеве сестиће на његов престо. Многи су већ стаклари долазили и обијали праг дворски, ади се не допаде ни један краљевој ћери, а и руке је имао сваки велике и грубе, као што то бива већ у људи радени. Кад је нлемић све то разабрао, оде управо у краљев двор, каже се краљу ко је, опомене га, да је у његовом двору био младенцем, на је ту постао и племићем, исповеди му да је ради његове кћери постао и стакларем, па-