Стармали

98

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 9. ЗА 1878.

Један је био, који ире подне никад није излазио на улицу, само да му не би ко зажелио : д о б а р а п е т и т! Један никад није јео сладолед хладан, увек га је метао на ватру да га погреје, јер му је познато било оно физичко правило да топлота свако тело проширује.

Један је увек спавао под креветом, а то само зато да не дере креветске хаљине. Један, који је држао „Заставу", увек би од годишње предплате одбио неколико новчића. Зашто? — Јер фебруар нема пуни тридесет дана.

Паво и Пава. ХЈ.чорсека Костс 1'истића. — Реците ми, господине, али сасвим искрено, зашто се нисте никадженили? запитау друштву госпођица Пава> лепушката црноока, господина Павла, младог судског чиновника. - Зашто ? Хоћете баш да вам кажем ? рече изненађено Паво. — Мало сам радознала, право да вам кажем, јер сам слушала о вама разне сгвари. - Зашто? Хм! Јер не марим за музикалне женске. — Како то ? — Пма и то своју иеторију. — Па баш никакав инструменат ? — Никакав. — А гласовир? — Томе сам заклет непријатељ; чим му чујем глас морам да се клоним. — А јесте ли га мрзили од вајкада ? — Нисам. Омрзнуо сам га у Липскоме. — Па тамо је бар музикалан свет. — Баш зато. Слушајте само, госпођице, па ћете ме онда разумети, и појмићете, зашто га баш не могу да трпим. Пре једно десетак година био сам у Липскоме један течај, да слушам професора Овербека, јер ме археологија јако занима. Седио сам нри земљи у кући, која имађаше четир спрата. Сами знате, да ]е тамо музикалан свет, е па онда помислите се у моме положају. У соби до мене је седио естетичаи књиговођа неке банкерске куће; тај је ударао у гласовир, и свако јутро, нре него што је отишао у свој комтоар одсвирао је : 1)ез Вблтеи Ептасћеп. Госпођице! Нити питомијег посла од књиговодства, нити ужаснијег густа! Тај се естетичар сравњивао са лавом ! Блажен човек> који држи да је нешто више, него што је заиста. Мени је то сметало — знате, нисам свагда легао у десет сата у вече — те сам му толико пута лупио ципелу о врата, два пут сам ушао у његову собу и тукао се с њиме и једва, кад сам га гушао, да су му чисто искочиле очи, нриклонио се, не да се остави сасвим свирке, већ да свира у вече, пре него што легне. — Сирома књиговођа. — То још није ништа. Над-а-мном, у првом спрату седила је нека жутокосна и бледозрачна Саксонка, која вам је по вас дан свирала : Ј)а» 6еће1: с1ег Јии§јЕгаи. Из прва још које како, али доцније, чим сам чуо, да удара први

акорд у клавир, а мене стадоше подилазити мрави, коса ми се дизала у вис, нрсти ми се грчевито пружаху а зуби ми шкрипутаху сами од себе — да се иомамим. Шта ћу. С њоме се нисам могао тући. Хитнем перо из руке и одјурим као бесомучан на улицу, у парк, до врага, само да ме нема код куће. Па да је бар ту молитву икад одсвирала без погрешке ! Аја. Одмах у почетку је обично гиксовала; ја сам то тумачио на свој начип. Ваљда сам јој пет нута разбио ноћу нрозоре, проклињући дубоким гласом ту њену молитву. Да сам се бар могао иселити, ни по јада, али сам илатио стан на по године. •— То је страшно! ■— Слушајте само даље. Недељом, госпођице, онда сам био патник, мученик — та заслужио сам да дођем у рај! Онда су Вам беспослепе све калфе, књиговође, касири, банкарски беамтери и бог те пита, како се тај народ зове, иа одмах из јутра, хајдереде! Овај звижди по флаути, онај мрњауче по фрули, овај тестера по виолини, у трећем спрату дува неки у трумбету, других десеторица урлају са свих етрана, држећи се за будуће тенористе или басисте, а уз-а-ме се буди лав, а пад-а-мном се моли девица да свиснем! Пола луд, нола бесан скочим из кревета и за два минута био сам и обучен и на улици. — То је ужасно !! — Да госпођице, то је ужасно. Све све, али она девојка... и Паво стисне зубе и песницу, сећајући се лрошлих мука. — Сад појмим, господине, рече му Нава. Али има и девојака, које не знају ударати.. . — Нема их. Па зар ми је то свирање ? То климперовање, тандркање, клепетање и зврцање по ономе страховитоме орману, то је сад ушло у моду, да апсолутно нема помодуше, која не мучи и себе и своју околину, која мисли да није сасвим изображена, ако пе ломи прсте ио оним кошчаним језицима. Па још кад гдекоја почне да урличе — они зову то : да пева — онда ми несвест куца на чело. — Па зар нисте никад покушавали, да нађете, која не уме да свира. — Јесам, али сам се и ту обмахнуо, на сад нећу ни да тражим. — Како сте се обмахнули ? — Ако Вас занима, причаћу Вам. — Будите тако добри. — Пре двч године био сач судски бележник у С. Нисам иознавао скоро никог, а и нисам тражио баш познанства. Досади ми се тако, да будем усамљен, те наумим, да се оженим. Наравно, први услов је морао бити, да не уме свирати у клавир. Тражио сам и тражио, али све бадава, нигде девојке, која не свира у тај несретни инструменат. Већ сам очајавао, кад се једном случајно упознам са лепом ћерком мога кројача. Нисам дуго шеврдао овамо, онамо, него је на брзо нитам, да ли би пошла за мене. Она порумени и даде ми своју руку. Није пикад ни видела клавира. Одлазио сам јој спаки дан, и нисам никад приметио шта опасног, подозривог, а кад сам је срео па улици, норуменила је истина, али ме је свагда погледала оним њеним лепим црним очима. Ко је био онда сретнији од мене ! Једном, осам дача пре сватова, дођем јој опет и затечем у соби оца њеног. Чим сам ушао, а он намигне својој ћерци а ова устане и оде у нобочну собу.