Стармали

122

, стармади " број 11. за 1878.

Вашарске приповетке,

Д Жој брат Орестије. Питате ли ви мене, молићемо, за мајстор Орестију? Како то да га не познајете, а вид'те ја га баш добро познајем. Ако ,је дак.те слободно и мени ко мајстору човеку да рекнем једну, оно молићемо да се саслушамо. Изволите под моју шатру, седите на сандук а држите се за уже, па да рекнемо онако коју својски, кад и онако нема пазара. Та били сте та како не би били у И.? Знате онај леви сокак поред цркве, управо, па трећа кућа од рогља. Јест. јест, зелена тараба, три пенџера од собе а онај четврти од веркштота, па капиџик са бравом на дизгу а над њим црна табла са великим златним маказама како кроје пар ногавица, а оздо пише бели слови : „ 0 р е с т и ј е II а у н о в и ћ, г р а ж д а н с к и кројач." Ето ту вам седи тај мој нријатељ Орестије. Наше су вамилије кумови од старине, моја баба крштавала је његовој тетки децу, а главно је, што смо нас двојица још пре колере у једном сокаку били шегрти и увек ишли заједно на чесму. Мајстор Орестије је мало чудан светац. Ко га види реко би пре да је касапии а не кројач. Глава велика, очи нодбуле, нос .замашан, бркови као метла, коса ко чекиња, а брада оперважена као да је гомбар. Чакшире носи мнџарске а иде кад је салт увек у иапуча. Цео свет зна да је Орестије добар п поштен човек, само његова жена Сока не- да то рећи, Фурт се тужи како она кукавица, да простите, сграда и пати од њега. али као жена од образа иокрива своје зло. Ал' верујте да не би Сока тако зипарала да је не буне друге жене. Мајстор Орестије је што но кажу и сувише добар човек па је жеиу мало и напустио те она назире ђавола и тамо где га нема. Та куд ћете бољег човека од Орестије, кад је он н у општини, и на вашару, и у цркви, и на сокаку и у туђој кући за то, да свуда влада мир, љубав и задовољство! Па видте то баш не иде његовој Соки у рачун. Како да вам кажем, она је жена, нростите ми рећи, врло на језику, хоће за сваким да лане по нешто. па кад реч по реч изиђе свађа и русвај а Орестије превуче то чудо својој жени мало преко носа, ома Сока лати њега на миндрос, како се он нашао да исправља раменом свет — е па онда није чудо ако је жашто стане трка и око куће. Не велим да то бива баш сваки дан, јер, молићемо лепо, није ни Сока увек тако малопаметна, тек с јесени бива то почешће, јер можете знати кад ради ново вино, онда избије свако зло свој врањ, па где ври • ту п прекипи. Будући, молићемо леио, сваки човек има ко човек свој фалер, тако и Орестије био је већ тако до бар, да чисто не ваља од суште доороте. Јер то ће рећи, ако се деси, да се између мајстор Пере и Паје р а з д е р е љубав, то се Орестије као њихов пријатељ не ће све дотле смирити, док је опет не скрпи. По трп дана хода из куће у кућу, сав севећ посувра-

тио од муке, па кад је с велшсом натегом тај дв ос т р у к и к о н а ц Перу и Пају опет у д е н у о у ј е д н у иглу — онда направи чвор, те је опет мир, љубав и задовољтво између мајстор Пере, Паје и Орестија. Али и Сока је враг па назире да њен Орестије не сашива то распарано пријатељство само масла ради — него да зец лежи у другоме грму и то одма у трећем шору од његове куће преко пута од грк Томиног дућана, где виси златан лав на цимеру, па држи, да простите, у зуби пушлу ердељских свећа, јер ту седи мајстор Пајина сестра, Јулка обрвача, удовица блаженопочившег Проке Кучука, који је умрко оном лане лицем на св. Мрату. Та Јулка окреће њеном Орестији лончић, кад она вије на Орестију оним широким обрвама, омах ти се он зажари већма него утија, па фирца око њене куће ко бесан. Премда будући нешто се и догодило, по чему, молићемо лепо, могла би и Сока имати у неку руку мало и право. Јер прво: зашто се Орестије отима увек, да баш он купује свеће у јулкиној болти, па га тамо н Бог заборави. Будући друго и то: Орестије кад год се мало ко човек напије, он ће увек узданути из дубљине душе: ух, Пајо брате, а заш' да нисмо нас двојица шогори ? Судбино, судбино ! Све то после чује и његова Сока, па ту онда ома нема више мира у кући. Премда оно што се летос догодило — то је управо моме брату Орестију рана до гроба. Кад Сока дирне у ту жицу, умах ти добри и мирни брат мој Орестије позелени сав од једа, плане ко рис и да Сока не дочепа врата од. веркштота, баш би је, да простите, врелом утијом у по главе. Међутим ствар се та догодила ево како : Летос славиће мајстор Пера Петров дан и мајстор Паја Павлов дан. Пера је био постао цехмајстор, а Паји већ друга година како није славио. Орестије уме и надвојице, саставиће обе славе ко две поле у једну, ма да Сока зипара, да све грми, по што она није са женама њиховим у љубави. Орестије није то много вермао, него се из цркве упутио онако свечано Пери на ручак, па ће код њега вечерати до зоре, и истом кад опере св. Петру и ноге — онда ће још и Паји, те код њега онако мамуран почеће пик Јово на ново. У Пере се ппло како тако, ал у Паје је већ и загрдило. Та није да је шиљер, него као гром, сви су гости заглувили од њега. А. врућина тај дан, Бого моја, мислиш сад ће се сва земља раскокати. И тако рећи налио ти се мој брат Орестије као рчак. Није нег све дуби, па све шклоца: ух, Пајо брате, зашто нас двоје нисмо шогори! Судбино, ох судбино1 Кад су се пред зору ухватила оба вина, перина салаксија и пајин шиљер у коштац, крене се мој Орестије кући. Салаксија га вуче на лево, шиљер на десно, кад би боље погледао, рекао би, да простите, да Орестије носрће. Дотетура се некако пред грк Томин дућан. Хо.тг, ту седи преко пута Јулка удовица!