Стармали

123

Узверио ти се мој Ореетије у њену кућу. Допмо му је, да простите, да је млад ко роса, да је јуче дошо из Пожуна из вандровке, да је таман момче на женидбу. Одједанпут као да сс јулкина кућа сва засветлила, на прозору седи Јулка млада као капља, коса јој пала до појаса, очи јој се светле као две усијане утије, обрве се вију мислиш да су пијавице. Орестије тек да полети преко - ал у тај мах се указа Сока са усијаним маказама, а јаши на златноме лаву. Лав припалио све свеће, накострешио гриву, разјапао вилице, па потегао управо на Орестију. Кукавни Орестије! Од страхоте хтеде да бежи, али му се ноге скратиле, клецнуше и Орестије чучну те седе. Но лав управо па на њега. Орестије да ђипи, ал јест, ни маћи, ко да су га неке манђије сплеле. Није него баш су га приковали за неки сандук, буре, који ли је ђаво. Потеже из петиних жила, ал ни маћи. Кад се виде на невољи, да ће га лав прож^ератп, рикну Орестије троструким гласом : „ајао Соко ! Не ако Бога знаш! Ајао !'• Будући се на ту рику искупиле све комшинице, јер је у том већ и свитало, искрсну иза рогља баш у персони и његова Сока. Има шта и видити. Њен Орестије седи чело Јулкине куће пред грк Томиним дућаном на одаднивеном бурету смоле- Шегрти заборавилн синоћ буре на сокаку, смола се на сунцу рашчварила, па како је Орестије од стра сео, тако се љуто залепио, да ни маћи из чакшира. ,,Ух несретниче један! — цикну Сока као змија, лати ти мога Орестија за кике, те док си тренуо. истресе га из чакшира, да се буре с орестијевом закрпом откотрљало у јендек. Како је Орестије онако шанадан отишао кући и шта је после било — то вам ја сад више не знам казати, доста то, да је кукавни Орестнје после три дана код Ваје тишљера наручио нов риф. На чији се леђи сломио, ко би то знао ? Премда од то доба Сока зна на чисто на чему је, ипак у њиховој кући влада мир, љубав и задовољство. А молићемо докле — то је друго питање. — Ето то вам је историја мога брата Орестије. Него, молићемо лепо, само да се не чује даље, јер не би рад да ми Сока цеди восак. Ж Ј.

Тем, Гласник и меценат му. Гласник гласи: нема пара ај! Карапера одговара: нај. Гласник гласи : ово много еј! Госа вели: само раздор сеј. Гласник гласи: нећу море иј! Госа вели: ал не штеди, бриј. Гласник гласи: од куд паре ој ? Госа вели: још народни зној. Гласник шапће : јадан народ уј! А госа му помркује: ајде ту кушуј. * * *

Разговор у мојем орману, Била је лепа ведра ноћ, месец је парадно у гали шетао по небесном своду, само је ђаволасто по свом обичају завиривао у овај или онај прозор и гледао, шта се у соби ради. Једне такве лепе зимске ноћи пратио ме је мој пријатељ месец кући. Он није пропустио а да ми и собу моју јасно осветли и тиме ми уштеди, да не морам свеће палити. Из благодарности према месецу, нисам хтео завесе да спустим, него сам му допустио, да може свој ћеф терати, те у собу ми допрети. А он је љубопитљиво загледао у све буџаке у мојој соби и смешећи се гледао Је диван неред на моме писаћем столу. Што је год било од метала, све се светлило при месечини, а напослетку застаде месец на мојем сахату на дувару, као да би хтео рећи, да је време да већ једанпут легнем спавати. Ја сам то и учинио, сложивши најпре моје хаљине у орман, где су ми и друге хаљине висиле. У том заборавим орман затворити и подвучем се хитро под јорган. Мислио сам брзо ћу заспати, али дуго је и дуго трајало, а ја ни ока склопити. Таман склопим очи, а ја се онет тргнем и никако да заспим. Гледах овамо онамо по соби. Месец је сишао са сахата и упрво поглед свој у орман и загледао се дуго у моје хаљине. У то ми се учини, као да се моје хаљине у ормаву стадоше покретати и нешто шушкати, стадоше се озбиља врпољити и једна другој нешто шапутати. Јест, оне шапућу, све се јасније чује, а ја се учиних да спавам, јер су се хаљине нагибале да виде, да нисам будан. Кад им се учинило да тврдо спавам, а оне почеше гласније говорити и први беше мој зимски капут, чији сам глас разабрао. Он је говорио крупним рапавим гласом, сигурно с тога, што је добро ватиран или с тога, што сам га прошле ноћи у ходнику мокрог оставио, те је ваљда промукнуо. Мени се кожа најежила. „Ја вам кажем", мумлао је зимски капут, „ово вам је скотски живот! Кукаван зимски капут има врло јадну егзистенцијуПо свакојаком времену морам да идем по пољу, снег и киша падају на мене. Ако је хладно ја се сав смрзнем, постава ми све цвокоће, ако је блато попрскам се од главе до пете, а после ме сутра дан гребу неком оштром четком и чибукају, да ми сваки шав од бола хоће да пукне!" „Е мој драги пријатељу", рече комшија му „шлофрок' ; гласом питомим и гипким, као што му је и цела природа гипка, „драги пријатељу, немој да си неправедап спрам своје судбе. Истина, ти си изложен свакојакој непогоди, али ти си јаке нарави и добре грађе, те можеш и да издржиш. Ал помисли само на уживање, што га ти имадеш, и што ти надокнађује неугодности са рђава времена." „Уживање? Не знам каква ја имам уживања!" гунђао је зимски капут. „Та помисли само", шаптао је „шлофрок" ублажавајући га, „помисли само куда ти све доспеваш! Господар те води у концерте, весеља, позориште, те видиш и чујеш.—" „Нити видим шга, нити чујем!" грмио је зкмски канут. „Господар ме преда у гардеробу, у леђа ми удену неку цедуљу, па ме баце на раф, те онде лежим савијен уз моје садругове, огртаче и мокре амреле, кадикад само што чујем гудање оних великих егеда, или дреку какве сопранисткиње. То ми је цела забава. Него фрак и са-