Стармали

124

„ СТАРМАЛИ" БРОЈ 11. ЗА 1878.

лонски капут, ти знају да живе. Њих понесе господар са собом у дворану, те виде и чују све, пак уживају, амизирају се - '. „Молим за реч 1 ' умеша се фрак у разговор. „У колико се мене тиче, морам тврдњу зимскога капута, да се ја добро забављам, свечано одбити. Ја истина доспевам у дворане, али питајте само гласе-рукавице — оне ће вам умети казати — колико их пута госиодар на уста метне кад зева, јер се у дворани „лангвајлујемо". Соареји и пик-ници — боже мој, шта ту има човек све да издржи и да се нанати! Али најгоре су званичне визите, што их правимо, честитања, тезоименија и тако даље! Мој господар мрзи такве визите од свег срца и баца најмрскији поглед на мене, и на гласе-рукавице, кад мора да нас обуче. И ономад је реко: „Само да не морам ову накараду облачити!", а ту је мислио мене. Мене господар мрзи, знам ја то добро, ја сам му само нужно зло, то осећам и то ме боле. Тако је, драге колеге моје, за то ми немате на чему завидити!" „Та шта ту ваздан!" упадне му зимски капут у реч, ти ипак живиш ти комотније него ја. Ти си спроћу мене као пудла спрам ловачког псета. Мене не штеде, немају обзира на мене, са мном госнодар ретко ће се кад извести, осим на таљигама и омнибусу; а кад ме који пут баш и у фијакер узме, то је само теби за љубав, драги фраче, или лакираним штифлетнама. На мене господар и не мисли; ја морам све да истрпим. Та нисам ни ја од гвожђа!" „Што се тога тиче, теби је много боље у сваком погледу. драги мој фраче, ти уживаш увек подједнако умерену температуру, или под мојим топлим закриљем или у топлој соби. А ја морам са сокака, где је 10 гради зиме, у канцеларију, где је 18 гради топлоте, па онда онет на сокак, па у кафану!" „У кафану!" уздане „шлофрок,, „а ми кукавци кафане никад и не видимо!" „Да", мрмљао је зимски капут, само да ме господар не обеси баш нуз фуруну! То је безобразлук, донети ме с поља са најјаче хладноће, па ме обесити код усијане фуруне! С почетка цури уза ме растопљени снег, а за тим се зажарим од топлоте. Ту се онда мора пропасти!" „У кафану ме госа никад не носи", тужио се црни фрак „мрзи га, да сам и ја тамо .Ту најбоље пасује летњи капут." „А гле он ћути, дед летњи капуте, шта си се замислио ?" „Мани га с миром", шапутао је „шлофрок", „ти знаш да је он увек ћутљив и утегнут. Док се мало загреје, он ће већ иочети. Него, драги зимски капуте, приповедајдер још шта о кавани. Ја, који никуд из собе не изтазим не знам пи како изгледа напољу и у кавани. Шта ради наш господар у тој кавани?" „Хе", одговори зимски капут поучавајући га, „он тамо ради оно, што се у кавани радити може. Чита новине, игра билијара, а кадикад игра с добрим пријатељима и тарока. То ме највећма забавља. Кад тако мирно онде висим и гледим, а ја у мислима и сам играм с њиме и страшно ме једи, кад противници господара нашег закажу . „ултимо" и одрже," „Ти си ваљан момак!" рећи ће шлофрок.

„Пего пријатељи господара нашег веле, да он страшно пацује." „То је цела истина", рече летњи капут флегматично. „Да — продужи зимски капут — у кавани није тако рђаво. Непријатно је само, што господар, кад се удуби у игру, не пази на мене. Лане ме је тако неко променуо, и једва сам опет доспео у госине руке, а једанпут ме .је један лопов украо и продао чивутину!" „Баш има рђавих људи". дода шлофрок. „Но онда сам се радовао, јер сам увидео, како ме мој господар воли и цени. Свуда је распитивао за мене, и јако се радовао, кад ме је нашао, а верујте, и ја сам се радовао, јер ми је друштво у чивутском дућану врло неугодно било." „А колико је дао чивутин за тебе ?" заиита фрак. „Осам форината", одговори зимски капут ионосито, „а господар ме је искупио са дванаест форината. Мислим да и вредим!" „Имаш и право!" тврдио је фрак, „за мене кукавног не даје чивутин ни два форинта." „Ти си данас опет меланхоличан", примети летњи капут. „Лако је теби!" повиче фрак, „тебе господар свуда води, где је весеље и забава." „Није то баш ни тако", рече летњи капут „госиодар кад хоће да је комотан, понесе жакет и сиве чакшире!" „Јест, јест. жакет", одговори фрак, „тај би нам знао доста приповедати. Штета, што није овде." „А да гдеје?" запита шлофрок. „Сад је башкод „Флекпуцера" одговоре сиве чакшире. Недавно смо били с господаром у једном веселом друштву. Ту се пило и куцало, те се пресипало мало на жакет." „Охо , додаде зимски капут, „то је било у прошлу среду. Госнодар је, кад је ишао кући, био мало накресан." „Јест, јест, и врло раскалашан је био оно вече", рекоше сиве чакшире кикотајући се. „Непрестано је ириповедао неке несташне приноветке из свога младог доба. Хи, хи, хи! Наопако да га зна госиоја! Морао је бити у младости својој велика лола, тај наш господар. Хи, хи, хи! На пример •—" „Хм, хм," — рекнем ја и накашљем се видећи, да се разговор на сумњиву страну окренуо, а у орману настаде уједанпут — мртва тишина. Али сутра у јутру дадем сиве чакшире добро ишчибукати пре, него што ћу их обући, да им истерам мало вољу, на толику брбљавост. Можда је што вајдило. По „М. А. Гранджану" Аб.

Паметна глава. Долазио змај удатој жени. Једно вече она вечера с мужем, а змај стане лупати. Бежи мужу, ето га! Куд? Хајд под кревет. Змај дође, обиђе собу, па ће тек: овде има рајска душа. Та моје кученце под креветом, одговори жена. Муж на то исиод кревета залаје. У јутру се муж дивио жени, што се досетила за керче. Море то ајд, ајд, ал од куд се ти досети да лајеш ? Е, паметна је ово глава, рекне муж, куцнув се прстом у чело. в. м. Ј,